Букагије авнојевских Срба

Расправа међу Србима на тему којој се страни свијета или којој се страној сили приклонити је несувисла, нема основу. А стално је слушамо. Као, Американци су нас бомбардовали, с њима нећемо. Руси нас нису заштитили, али бар нас нису бомбардовали. Нијемци су нас урнисали у два свјетска рата, а Енглези су нас гурнули под њемачке тенкове. Европска унија је била добра, али више није. Али и она нас је бомбардовала, добациће неко из друштва у ћошку.

Оваква расправа оставља утисак да могућност постоји, али да нам је лош избор. Она би имала смисла кад би могућност приклањања постојала, али не постоји. Авнојевској држави Србији нико не нуди такву могућност, а српском народу још мање. Авнојевска Србија је у супротности са могућношћу таквог одлучивања јер је она грађена на темељима неслободног Српства, Српства у букагијама, Српства које је дезоријентисано, којему су ноге у блату, које је својих интереса несвјесно.

полиархија

Полиархична окупација

Окупирана земља и народ у букагијама немају опцију да бирају страну; окупатор је њих већ подвео под своје. Пошто савремене окупационе методе нису исте као, рецимо, нацистичке или аустроугарске, то често тако не изгледа те се народу привиђа слобода и могућности. Каква је то, је ли, атлантистичка окупација, кад је руски Гаспром власник српске нафтне индустрије? И како смо окупирани од странаца кад нам највеће зло наносе баш локални, из српског народа изникли злотвори и олош?

Па, атлантистичка окупација је полиархична. Ево шта то значи.

У прошлости је окупатор постављао своју посредну или непосредну власт, те је она “одозго“ наметала вољу свим елементима друштва, политичким, економским, културним. Владали су пирамидално, одозго, путем једном канала, једне тачке утицаја, којом су контролисали читаво друштво, такорећи вертикалом. Букагије су биле ем тешке, ем су звецкале, стално те подсјећајући да си везан.

Атлантисти владају бочно, хоризонтално, ни диктаторски ни демократски, контролишући, рецимо, Александра Вучића независно од јавних гласила, која такође контролишу. Полиархија је владавина преко више тачака контроле над окупираним друштвом, које могу, али не морају бити и вертикално повезани једна с другом. Полиархијом окупатор гради елиту у свакој сфери окупираног друштва, подстиче је и гради јој простор, веже је за себе, те путем контроле себи привржене елите контролише сваки сектор засебно, као заједницу полуга.

Мрежа златних букагија, отприлике. Сијају, али се усијецају у месо. Није важно да ли је мачка црна или бијела, него да ли лови мишеве. А полиархија, као вид превласти и контроле, итекако добро лови мишеве.

Српско тзв. грађанско друштво је типичан производ полиархије. Империја управља друштвом чије је полуге утицаја сама створила, чије је вође регрутовала, образовала и платила да граде привид либералне демократије, а да у ствари меком силом спроводе политику Империје, намећући народу вриједности које нити су му органске, нити су му потребне. Од доношења непотребних закона, до стварања неорганског културног садржаја који је у супротности са вриједностима поднебља и публике, наметање утицаја кроз полиархичну контролу је свеприсутно.

робинсон2Полиархија је глобално средство наднационалних елитанеолиберализма и глобализације. Успоставља се и привредним и политичким и културним каналима и средствима, јер успјех јој зависи од присуства на свим тачкама контроле друштве.

Ево шта о ванпривредним оквирима наметања полиархије у пост-совјетској Источној Европи каже Вилијем Робинсон, аутор књиге “Промоција полиархије: глобализација, америчко уплитање и превласт“, објављене 1996. године(превод В.И.):

“На друштвено-политичкој страни, успостављање полиархије је укључивало напоре да се изграде формалне полирхичне структуре, да се охрабри обликовање пост-комунистичких класа и елита који би били носиоци наднационалног програма у својим земљама. Ово није подразумијевало само јачање елита са наднационалним свјетоназорима, него и спутавање националистичких елемената (посебно десничарских) чије су стратегије биле оријентисане ка унутра.“ (стр. 326)

Дакле, кључни елемент развоја полиархије је сујећење развоја домаћих, националистичких елита, и отварање простора, те подстицање елита које одрађују послове за окупатора, тј. спољног чиниоца. Тако је Србија и окупирана, иако не изгледа окупирана на први поглед; окупатор је полиархично изградио српску елиту која влада умјесто њега, обучена, опуномоћена и на специфичне начине контролисана с његове стране, а увијек свјесна да је у његовој милости, те да свој повлашћени положај мора непрестано да оправдава и да метанише своме господару, да не би пала у немилост и била замијењена. Није се уздигла својом заслугом и својим квалитетима, тако да мора наставити да се понаша на начин који ју је и довео у милост господара.

Вучић и полиархија

Вучић и гласила у власништву швајцарског Рингијер Аксел Спрингера могу бити на истој политичкој линији, али не зато што се на њих утиче вертикално, преко Вучића, него зато што су и Рингијерови уредници и Вучић на вези са истим газдама.

Невладин сектор добија новац и смјернице из фондова Европске уније или вандржавних донатора, и на истој су линији са Вучићем онолико колико се Вучић уклапа у стратегију њихових спонзора.

робинсон1У конкретном случају Вучића, било је тренутака протеклих година кад је изгледало као да Вучић има снаге и воље и да скреше крила страним, традиционално антисрпски настројеним гласилима, као што је то био Б92. Испало је, међутим, да су Вучићу у његовом приближавању политичкој линији Верана Матића и Друге Србије, испуњени и неки захтјеви који се тичу личне сујете. Да је Вучић стварно ударио на другосрбијанска медијска упоришта којима се диригује из Брисела, глава би – фигуративно – летјела Матићу, а не Бећковићки, јер она је на крају крајева, небитна, док је Матић основно империјално медијско упориште. Не, Вучић се само идеолошки приближио Другој Србији, вјерној атлантистичкој идеолошкој структури, па му је сходно томе додијељен и простор за политичко маневрисање и кадрирање какав као опозиционар и декларисани противник Империје није могао имати.

Вучићу је, буквално, био додијељен простор из којег је макнут Борис Тадић, али је тај пренос овлаштења био у јавности пропраћен бурно јер је изгледало неприродно и неочекивано, и, наравно, јер другосрбијанска камарила не воли кад јој се истргне сиса из уста. Они су мислили да им је монопол на службу окупатору зацементиран док Вучић није показао већу спремност на службу њиховим дотадашњим газдама и док није посађен на водећу тачку полиархијског управљања, на којој се дотад зорио Тадић.

Контролишући више тачака друштвеног утицаја или државне управе симултано, атлантисти лако условљавају једне другима. Новац који је свима потребан је негдје у Лондону, Цириху или Франкфурту, како за Вучића и Б92, тако и за Крик, НУНС или БИРН, којег је Крик изгледа изгурао из милости спонзора. Сједиште Нато савеза је у Бриселу, из којег његови емисари контролишу војну снагу Србије. А Вучић показује колико има утицаја над оним што се зове Војска Србије тиме што му ту војску постројавају Братислав Гашић и Александар Вулин. Јасно је да Влада Србија с том војском нема ништа, чак нема више ни задатак да је уништава, који су имали Тадић и Драган Шутановац.

globatocracy_1
извор: Land Destroyer Blog

Долазе ли Руси

Тако меко окупирана земља је поприште борбе утицајима, тврђим и мекшим, па се у појединим секторима та борба и јасно види. У Србији је таквих сектора мало, јер је Атлантска империја од Петог октобра и вертикално и хоризонтално премрежила Србију својим интересима, утицајима и агентурама. Каква је моћ званичног Београда у процесу одлучивања о Србији најбоље говори чињеница да предсједника Вучића рикта и заврће му уши Хојт Брајан Ји, замјеник америчког подминистра спољних послова.

Колика је, међутим, конкуренција атлантистичкој окупацији од њихових ривала, кад се већ Срби ништа не питају?

Руси су се под Путином научили тзв. мекој сили, али и полиархичном владању, мада је њихов приступ недовољно развијен, капацитети мали, па је и конкретан уплив у токове одлучивања у Србији минималан.

Један од предуслова полиархије је привлачност окупационе идеолошке матрице потлаченим народима, из којег кадрираш колаборационисте. Империја је вољним Србима дуго продавала демократију за бубреге, па се прешалтала на економски развој, на европске вриједности (шта год то значило), а посљедњих година се и не рачуна на продају магле, него на исцрпљеност народа и међусобно сатирање за комад ‘љеба и радно мјесто. Али магла је била основа и полиархија не може без магле. Зато се Рус не сналази баш најбоље у полиархији те врсте, јер не нуди мед што за уста “и ‘ладна пријања“. Не нуди га, јер га нема, и нема га ниједна сила која је такмац “демократској империји“.

Руси се, стога, још нису изборили за стратешки критично присуство ни у једном политичко-економском сектору, сем нафтног. И да јесу, ми бисмо опет могли говорити само о ривалским утицајима страних сила који се такмиче око количине контроле, а не о томе да и држава Србија ту о нечему одлучује. У најбољу руку, ако ћемо гледати са русофилске стране, понегдје понеки русофил у државном апарату упусти покоји зрачак руског утицаја, или понеки корумпирани државни службеник не остане гадљив на рубље, па отвори мала врата брату Русу.

Шта Срби могу

И не поставља се уопште питање да ли је руски утицај ослободилачки за Србију, него да ли би Србима било боље под неком врстом руске окупације него што им је под натистичком окупацијом.

Да се Срби питају као што се не питају, они би, вјерујем, били против било чије окупације. Али не питају се Срби, нити се пита Вучић, јер он се питао само дотле докле је пристао да заузме мјесто врховног колонијалног намјесника које је држао Тадић. Опис тог посла не зависи од онога који га обавља него од послодавца, као што је и природно. До Вучића је било да ли хоће да настави Тадићевим стопама или неће.

Тако и до Срба данас није да ли хоће на Запад или на Исток, или да ли хоће Вучића или замјену коју му спремају Енглези. Не, до Срба је да одбаце куртомуртизам, да престану да гласају за свакога кога им Империја устоличи у Београду, да пресјеку стеге полиархије којима су везани, да одбију услугекојима их се интегрише у полиархични систем, и да раздвоје своје интересе од интереса колонијалног ентитета, авнојевске Републике Србије, да би се довели у повољнији преговарачки положај, да би могли боље тврдити пазар и да би се, на крају крајева, ослободили не окупације, него авнојевске Србије, која окупацију омогућава.

Извор: Србист