Бранко Радун: Окупација или укопација Србије

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живети и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави.

Петар Кочић (критика аустријске управе у Босни 1909)

На ФПН је пре неки дан пред почетак предавања шефа делегације ЕУ у Београду Мајкла Давенпорта неколико студената протестовало и узвикивало „окупација, ово није демократија, ми смо присиљени на вас”. Давенпорт је прокоментарисао да то постаје уобичајена пракса и да је недавно имао сличну ситуацију на скупу у хотелу „Метропол”. Ови млади људи су изрекли ставове доброг дела младих али и осталих грађана Србије, али то су ставови који нису артикулисани у медијима или у парламенту. Та тиха већинска Србија је уверена да је после 5. октобра oва држава изгубила добар део суверенитета, а кроз пљачкашку приватизацију економску самосталност и будућност. Значајан део те тихе већине је и гласао за Вучића с надом да ће, ако ништа друго, спречити даљу ерозију националног суверенитета и ауторитета државе.

Тема „окупације“ или Србије као „протектората“ никоме не одговара: ни власти ни опозицији, ни странцима ни домаћима, ни „европејцима“, а ни „патриотама“. Једнима, јер не би да иритирају странце јеретичким тезама, другима, јер не би да признају своју и нашу нејаку позицију. Чак је и аутору ових редова сугерисано (не од уредништва „Политике”) „да му је паметније“ да избегава ову тему. Занимљиво је и да се овом темом или тезом у великој мери обесмишљава (или боље речено ставља у реалне оквире) актуелна громопуцатељна полемика за и против ЕУ или НАТО. Заправо ни „европејцима“ а ни „патриотама“ не одговара реално оцењивање позиције земље јер онда ни њихови ставови немају нарочиту тежину. Србија је одавно део „структура и процеса“ у којима нема нарочито велик маневарски простор. Тако на пример једна Немачка не може да избегне притиске Вашингтона, па на сопствену штету и протесте бизниса уводи санкције Русији. Шта онда може и сме мала и сиромашна Србија?

Просечан припадник тихе већине у Србији јесте умерени патриота који је свестан притисака и доминације странаца на Балкану, па од сопствене владе не може да очекује оно о чему гласно машта „патриотска опозиција“. А то су потпуно окретање леђа ЕУ и моментални савез са Русијом јер су уверени да би нас и покушај таквог преокрета тренутно прескупо коштао. Нико разуман не жели да од Србије прави Сирију. Исто тако не би лако опростили било којој влади прелазак црвених линија – укидање Републике Српске, санкције Русији, формално признање Косова, а и улазак у НАТО. А ово су ствари на које би вероватно пристала „проевропска“ опозиција. Због тога је политика двојца Вучић–Николић до сада успевала да убеди тиху српску већину да треба одржавати баланс између ризичних крајности и да је данас то „мера“ Србије. Неки такву позицију оцењују као реализам у политици, други као јалови компромис, а трећи као издају националних интереса. Но, било како било, ту смо где смо и није случајно што је баш тако.

Политика није или не би смела да буде сфера у којој је битно да се реализују некакви идеолошки трипови и стереотипи већ треба да буде одговорно делање које чини оно што је потребно у датом моменту. Наша политичка и интелектуална елита је често ограничена везивањем за неке превазиђене концепције и замрзнута у некој од претходних епоха. Кад разговарате са старим генералима имате утисак да сте се пребацили у епоху Тита и СФРЈ, док неки наши политичари још живе у деведесетим (најгорљивији фанови или противници Милошевића). Проблем и „европејске“ и „патриотске“ опозиције јесте да не учествују активно у садашњем тренутку већ воде неке давно прошле битке. Исто тако, ако не признајете реалност ограниченог суверенитета наше земље (али и других у региону) ваши претенциозни ставови „да, ми треба“ или „не, ми не смемо“ не делују уверљиво. Политика не треба да се некоме свиди или да фасцинира већ је пре свега неопходно делање у реалном времену – сада и овде – и у складу са изазовима који су пред нама. Ово важи за оне који воде земљу, али и за оне који воде компаније, организације па чак и оне који се брину за своје породице и окружење.

ИЗВОР: vidovdan.org Политика