Branko Radun: Okupacija ili ukopacija Srbije

Kažem ti, rođeno moje, moglo se lijepo živeti i deverati, a otkad zastupi ova prokleta i crna ukopacija, nalet je bilo, sve nas u crno zavi.

Petar Kočić (kritika austrijske uprave u Bosni 1909)

Na FPN je pre neki dan pred početak predavanja šefa delegacije EU u Beogradu Majkla Davenporta nekoliko studenata protestovalo i uzvikivalo „okupacija, ovo nije demokratija, mi smo prisiljeni na vas”. Davenport je prokomentarisao da to postaje uobičajena praksa i da je nedavno imao sličnu situaciju na skupu u hotelu „Metropol”. Ovi mladi ljudi su izrekli stavove dobrog dela mladih ali i ostalih građana Srbije, ali to su stavovi koji nisu artikulisani u medijima ili u parlamentu. Ta tiha većinska Srbija je uverena da je posle 5. oktobra ova država izgubila dobar deo suvereniteta, a kroz pljačkašku privatizaciju ekonomsku samostalnost i budućnost. Značajan deo te tihe većine je i glasao za Vučića s nadom da će, ako ništa drugo, sprečiti dalju eroziju nacionalnog suvereniteta i autoriteta države.

Tema „okupacije“ ili Srbije kao „protektorata“ nikome ne odgovara: ni vlasti ni opoziciji, ni strancima ni domaćima, ni „evropejcima“, a ni „patriotama“. Jednima, jer ne bi da iritiraju strance jeretičkim tezama, drugima, jer ne bi da priznaju svoju i našu nejaku poziciju. Čak je i autoru ovih redova sugerisano (ne od uredništva „Politike”) „da mu je pametnije“ da izbegava ovu temu. Zanimljivo je i da se ovom temom ili tezom u velikoj meri obesmišljava (ili bolje rečeno stavlja u realne okvire) aktuelna gromopucateljna polemika za i protiv EU ili NATO. Zapravo ni „evropejcima“ a ni „patriotama“ ne odgovara realno ocenjivanje pozicije zemlje jer onda ni njihovi stavovi nemaju naročitu težinu. Srbija je odavno deo „struktura i procesa“ u kojima nema naročito velik manevarski prostor. Tako na primer jedna Nemačka ne može da izbegne pritiske Vašingtona, pa na sopstvenu štetu i proteste biznisa uvodi sankcije Rusiji. Šta onda može i sme mala i siromašna Srbija?

Prosečan pripadnik tihe većine u Srbiji jeste umereni patriota koji je svestan pritisaka i dominacije stranaca na Balkanu, pa od sopstvene vlade ne može da očekuje ono o čemu glasno mašta „patriotska opozicija“. A to su potpuno okretanje leđa EU i momentalni savez sa Rusijom jer su uvereni da bi nas i pokušaj takvog preokreta trenutno preskupo koštao. Niko razuman ne želi da od Srbije pravi Siriju. Isto tako ne bi lako oprostili bilo kojoj vladi prelazak crvenih linija – ukidanje Republike Srpske, sankcije Rusiji, formalno priznanje Kosova, a i ulazak u NATO. A ovo su stvari na koje bi verovatno pristala „proevropska“ opozicija. Zbog toga je politika dvojca Vučić–Nikolić do sada uspevala da ubedi tihu srpsku većinu da treba održavati balans između rizičnih krajnosti i da je danas to „mera“ Srbije. Neki takvu poziciju ocenjuju kao realizam u politici, drugi kao jalovi kompromis, a treći kao izdaju nacionalnih interesa. No, bilo kako bilo, tu smo gde smo i nije slučajno što je baš tako.

Politika nije ili ne bi smela da bude sfera u kojoj je bitno da se realizuju nekakvi ideološki tripovi i stereotipi već treba da bude odgovorno delanje koje čini ono što je potrebno u datom momentu. Naša politička i intelektualna elita je često ograničena vezivanjem za neke prevaziđene koncepcije i zamrznuta u nekoj od prethodnih epoha. Kad razgovarate sa starim generalima imate utisak da ste se prebacili u epohu Tita i SFRJ, dok neki naši političari još žive u devedesetim (najgorljiviji fanovi ili protivnici Miloševića). Problem i „evropejske“ i „patriotske“ opozicije jeste da ne učestvuju aktivno u sadašnjem trenutku već vode neke davno prošle bitke. Isto tako, ako ne priznajete realnost ograničenog suvereniteta naše zemlje (ali i drugih u regionu) vaši pretenciozni stavovi „da, mi treba“ ili „ne, mi ne smemo“ ne deluju uverljivo. Politika ne treba da se nekome svidi ili da fascinira već je pre svega neophodno delanje u realnom vremenu – sada i ovde – i u skladu sa izazovima koji su pred nama. Ovo važi za one koji vode zemlju, ali i za one koji vode kompanije, organizacije pa čak i one koji se brinu za svoje porodice i okruženje.

IZVOR: vidovdan.org Politika