Branislava Božinović: Srodnost srbskog i sanskritskog jezika, rečnik srodnih reči

Branislava Božinović je jedna grandiozna i veličanstvena žena, pravi Srbski Posvećenik, koja je proučavajući sanskritski jezik došla do spoznaje, da je naš srbski jezik najsrodniji drevnom sanskritskom jeziku (sanskrit ili sanskrt), a ta srodnost se ogleda u izuzetno velikom broju reči, kako na leksičkom, tako i na gramatičkom nivou, što sve zadire do najranijeg Vedskog nivoa, na nivou RG-Veda, a to je period od pre 4000 godina!
Branislava Božinović

Branislava Božinović – Rečnik srosdnih sanskrtskih i srpskih reči

Pošavši tragom ove emisije po internetu, koju sam dobio od jedne žene koja je poznavala Branislavu, naišao sam na sajt: „Pešić i sinovi„ na kome se od zaborava mogu naći više podataka o veličanstvenoj Branislavi: „Odlazak Poslednjeg Srpskog Sanskrtologa“» i njenom grandioznom radu na polju srodnosti srpsko-sanskritskog jezika, što je ona pretočila u trotomni rečnik u izdanju izdavačke kuće „Pešić i sinovi“. Ko želi da kupi ove rečnike može ih naručiti na sledećim stranicama sajta „Pešić i sinovi“:

Treba odati zahvalnost gospođi Vesni Pešić i njenoj izdavačkoj kući „Pešić i Sinovi“ što se uopšte zna o Branislavi i njenom rečniku, jer je naša zvanična „naučna“ javnost odavno u sprezi sa vlastodržačkom strukturom vlasti, kojoj je cilj da srbi identitetno večito budu tikva bez korena, saobrazno lažnoj i izfalsifikovanoj istoriji po kojoj su srbi horda divljaka koja se od nekud (možda i sa Marsa) doselila na Balkan u VII veku (662 god.) i počela sve živo da ubija, da otima zemlju narodima koji su tu živeli. Vrhunac tog kulturno-duhovnog genocida krivotvorenjem srbske istorije dostignut je danas.

„Na nedavno završenom 35. zasedanju Komiteta Uneska u Parizu („Vesti“ su o tome opširno izveštavale) Francuska je, drsko i uz zastrašujući pritisak, pokušala da srpske manastire, crkve, svu srpsku kulturnu i drugu zaostavštinu na Kosovu i Metohiji preimenuje u „kosovsko nasleđe“. Srbe je to šokiralo…“ (Vesti online)

Samo naivne Srbe može ovo da šokira, ne one otrežnjene, jer, zaboga, „Francuzi su naši dokazani saveznici“, „prijatelji“. Ovo sam odmah na početku istako, jer dušebrižnici „teorije zavera“ koji bdiju internetom da poremete svaki pokušaj Srba da otkriju svoje istinsko poreklo koje zadire u duboku prošlost, izlizano mehanički govore …. „ljudi nemaju šta da jedu, a ti pišeš o tamo nekoj nebitnoj pra-istoriji“ itd.. itd…

Ako je nebitna ta dublje prošlija istorija, zašto se falsifikuje i ova najnovija? Jer, kad čujemo određenu svežu istorijsku laž, odmah prepoznamo da je laž? I to se radi na jedan prostački drzak način! Od strane „naših prijatelja“. Takođe, i ta dublja istorija je nekad bila sveža i najnovija. Naravno da je istorija bitna, jer ona pokazuje kontinuitet postojanja jednog naroda i to na svim nivoima: egzistencijalnom, ekonomskom, kulturnom, naučnom, duhovnom, identitetnom… i ako je krivotvoriš putem zvanične „istinite“ istorije, možeš potpuno promeniti sliku jednog naroda, tako da jednu kulturnu, slobodarsku i civilizovanu naciju, možeš pretvoriti u hordu divljaka, nepismenih primitivnih koljača, a istinske horde divljaka da pretvoriš u „civilizovane kulturne“ narode, budući da se politika bazira na istoriji ( tzv. „zvaničnoj istoriji“) koju političari koriste da bi nešto „nepobitno dokazali i prikazali“.

Ovo je samo jedan primer, za sada pokušaja krivotvorenja istorije, i to od naših „dokazanih prijatelja“, „saveznika“, a ima ih mnoštvo sličnih koji su i ušli u sadašnje udžbenike istorije!

Kaže se:

„Ako želiš da uništiš neki narod, uništi mu istoriju“

Otuda i ovaj moj poduhvat, radi našeg osvešćenja i vraćanja svojim istinskim korenima, tragom jezika, JEZIKA-BIĆA…

Branislava je bila pravi erudita, po obrazovanju je bila lingvista i inženjer mašinstva, smer aerodinamike. Bila je avio inženjer i to ne običan, već nadaren, kreativan i stručan inženjer, jer da nije tako, ne bi se za nju otimale velike kompanije poput Mercedes Benca. Branislava je te ponude uvek odbijala, ostavši verna Saobraćajnom institutu u Beogradu, sve do odlaska u penziju.

Što se tiče srbskog jezika i njegove srodnosti sa sanskritom, mora se naglasiti da je Branislava prvenstveno imala nameru da izučava sanskritski jezik, pa je tek naknadno, uvidevši sličnost i srodnost sa srbskim, započela sveobuhvatni grandiozni rad na pionirskom, ali izuzetno kulturno-strateški važnom poduhvatu izrade rečnika srodnih srbskih i sanskritskih reči, to se vidi u ovom njenom iskazu:

„Nisam se nikad pokajala, jer kažem, strašno mi je pojmovno proširio horizonte sanskrit, i vrlo sam zadovoljna da je srpski toliko srodan sanskritu….“

Ovo naglašavam zbog toga jer etiketaši „teorije zavere“ odmah zalepe tu etiketu nekom istinskom tragaocu srbskog porekla i identiteta, bez opsežne provere i činjenične analize njihovog dela, po principu „pljuni, pa zalepi“, jer navodno oni prvo bez ikakvog proučavanja bilo čega, umobolno i šarlatanski zamisle da je srbski narod najstariji, pa onda izmišljaju nekakve tobože istorijske dokumente, iskrivljuju ih i prilagođavaju ih svojoj „umobolnoj teoriji“.

Iz Branislavine biografije vidi se da je u njoj ljubav prema sanskritu usadio njen otac, Svetislav Božinović (Rođen 1906. u VRBICI kod Zaječara. Autor zbirki pripovedaka „Odbačeni ljudi“ i „Na šumskim stazama“ ), profesor zaječarske gimnazije, a naknadno se njena ljubav prema sanskritu rasplamsala čitanjem knjiga poznatog hrvatskog sanskritologa Čedomira Veljačića, nakon čega odlazi u Indiju da izučava sanskrit u svetom indijskom gradu Benaresu. Nakon povratka u Beograd, nastavila je izučavanje sanskrita kod profesora Radmila K. Stojanovića, čija sam predavanja našao na internetu, srećom neko je i to postavio kao video prilog na YuTube, ali iz više delova, iz osam. Nešto sam malo pogledao te video priloge i moj neki budući prilog o srodnosti srbskog i sanskritskog jezika biće posvećen radu profesora Radmila, spojiću te delove u video prilog iz jednog dela i objaviti ga na svom blogu. Zainteresovani mogu to da pogledaju i sada: Profesor Radmilo K. Stojanović: „Koreni srpskog jezika“: (prvi deodrugi deotreći deočetvrti deopeti deošesti deosedmi deoosmi deo).

Rad Branislave Božinović na ovom grandioznom poduhvatu izrade rečnika srodnih srpsko-sanskritskih reči, po veličini onoga što je ona dala, nešto je zaista blistavo i sjajno za srbski kulturni identitet, kulturu, nauku, duhovnost! Pre svega, utrla je put povratku srbskog naroda samome sebi, svojim korenima, pra korenima, do izvora samog našeg BIĆA, da se u punoj samosvesnosti učvrstimo u njemu, da se ukorenimo u njegovom jezgru i više nikad ne skrenemo stranputicom, jer koliko je to pogubno za nas, to pokazuje UPRAVO DANAŠNjI TRENUTAK, kad nas razbijaju i uništavaju sopstveni intelektualni izrodi, najgori izdajnici i zločinci, služeći stranim dušmanima više od jednog veka u uništavanju srbskog identiteta, nacionalne samobitnosti i državotvornosti, jer su se razmnožavali u svim vlastodržačkim strukturama i vremenima: institucijama, obrazovanju, komunizmima, socijalizmima, demo(N)kratizmima… i tako vladaju nad nama, pre svega našim umovima, mozgovima, psihama!

Kad se malo bolje pogleda, samo njeno ime, Branislava Božinović, govori nam da je ta veličanstvena žena od Boga poslata (Boži-nović) da brani i slavi (Brani–Slava) istinitosno znanje o identitetu nas Srba, o našem BIĆU putem JEZIKA, jer JEZIK je isto što i BIĆE.

Sanskrt, Rg Veda, Vede

Izdanje Rg Vede iz 19. veka; foto: Vikipedija

Branislava Božinović:

To je drama naše inteligencije! Ona bolje zna tuđe, nego svoj narod! Ne može se kalemiti na taj narod hrišćanstvo … Pa ga onda, kalemiti mu nacionalizam, nacionalizam zapadne Evrope 19-oga veka, pa smo sada ispali nacionalisti. Pa mu kalemiti komunizam, pa se ni taj pelcer nije dobro primio. Mnogo bolje u gradovima, mnogo manje na selu. Jer je tu pravi srpski narod.

Pa ćemo mu sad kalemiti liberalnu demokratiju, i svi ti kalemari su duboko uvereni da je važno samo doneti pelcer. A gde je, na šta se kalemi taj pelcer? Oće li on roditi ovolike voćke (rukama pokazuje da misli na velike voćke) ili neke kvrge?

Pa ćemo konstatovati kroz 50 godina, da smo i tu nešto promašili. To je zbog korena. Ne možemo mi o korenima govoriti do Svetog Save i primitka hrišćanstva. Pitam se… gde smo bili pre toga?

Ko smo pre toga!
To je JEZIK!!
JEZIK, koji je taj narod sačuvao!…“

Branislava je u pravu, svaka čast Svetom Savi, njegovo delo treba poštovati, međutim, primitkom hrišćanstva i kalemljenjem na njega počeli smo da se odkorenjujemo od samih sebe, od svog kulturno duhovnog koda, mentalne matrice. Tačno je, pokušalo se da se i u primitku hrišćanstva održi nešto od naše izvorne duhovnosti, od našeg izvornog duhovnog koda i pravca, da se to pomeša sa hrišćanstvom i tako sačuva, ali vremenom smo se sve više odkorenjivali i od tih „religijskih privezaka“ izvornog duhovnog pravca, zaslugom naših „intelektualaca“, „učenih ljudi“ i „duhovnjaka“, tako da danas gotovo da nemamo ni jedan trag izvornog duhovnog pravca, i ako ga imamo sve se svelo na isprazni folklor slavljenja slave bez ikakve dubine i duhovnog sadržaja, sve se svelo na ždranje, opijanje i podsećanje na minule doživljaje i dogodovštine iz života, ko je s kim i šta uradio, ko se razboleo, ko se oženio/udao, ko je umro. Da je otkorenjivanje opasan put bez povratka, ako se na vreme ne zaustavi, pokazuje nam sadašnji trenutak, jer uskoro naše najmlađe generacije, zaslugom ekumenista u vrhu SPC, neće znati ni ko je bio Sveti Sava utemeljivač naše neizvorne hrišćanske religije, a šta onda reći o onoj izvornoj, koja po JEZIKU vidimo zadire u prastara vedska vremena?

Nije nam kao narodu lak put povratka svojim pra izvornim korenima i identitetu, ali treba ga započeti, preporoditi se identitetno putem raskrinkavanja naše lažne istorije, osvetljavanjem prave, izučavanju našeg jezika, upoređujući ga sa sanskritskim, onako kako je taj put zacrtala naša Posvećenica – Branislava! A kad neko to krene da radi kao ona, celim svojim BIĆEM i ZNANjEM, stekne se uvid da je srbski (sa dosta zaboravljenih reči i pojmova, bez tuđica, sa rečima kojih nema u rečnicima, ali su žive u narodu) i sanskritski jezik, jedan te isti jezi, što je u jednom momentu i sama Branislava rekla objašnjavajući srodnost srbskih i sanskritskih reči:

„Ma, nema… srpski i sanskrit, to bre isto… „

Suština koja određuje istinu da je JEZIK=BIĆE određuje ono što je Branislava rekla:

„Jezik izlazi iz mišljenja, mišljenje se obrazuje pomoću jezika…“

Misao stvara reč, reč se vraća ka misli, i kad se iz upotrebe izbace mnoge reči, po meri sakaćenja autentičnog jezika srbskog naroda, budući da o njemu ovde raspravljamo, smanjuje se i opseg mišljenja i sposobnost razmišljanja u korelaciji sa stvarnošću, pronicanjem u njenu dubinu i suštinu, u njenom shvaćanju, u filozofskom pogledu na nju, u ovladavanju mnogim znanjima, budući da je osnovna perceptivna „alatka“ kod čoveka za to um, koji se neprekidno izgrađuje, nadograđuje, unapređuje ili nazaduje, u međusobnoj srodnosti, zavisnosti i uticajnosti na relaciji odnosa SRBSKOG JEZIKA i MIŠLjENjA, UMOVANjA.

Pogotovu je najpogubnija stvar kada se neka originalna srbska reč koja označava neki sveobuhvatni pojam, izbaci iz upotrebe do zaborava, zameni nekom nerazumljivom tuđicom, ili dopola shvatljivom, čime se poremećuje već urođeni opseg mišljenja, razmišljanja i shvatanja stvarnosti (bazirano na osnovu originalnih i odmah shvatljivih pojmova urođenog SRBSKOG-JEZIKA-BIĆA, kojih sada nema) onoga što neko pisanom rečju ili svojim govorom, besedom želi da objasni, saopšti. Dešava se, to je svima nama poznato, da kada srbski um čita neko štivo sa dosta nerazumljivih ili dopola jasnih tuđica, a toga je sve više i više… nit spoznaje i PAŽNjE se konstantno remeti, tako da tom umu, da bi sve pravilno razumeo i shvatio, potrebno da pored sebe ima stalno leksikon stranih reči i izraza, da ga drži otvorenog, pa kad tako uz utrošeno vreme za čitanje leksikona razume tu tuđicu, da se ponovo vrati na čitanje prethodnog štiva koje je već započeo, ne bi li ga konačno i potpuno razumeo.

Međutim, ta nit spoznaje se nikad ne bi izgubila kada bi celo štivo bilo u duhu urođenog SRBSKOG-JEZIKA-BIĆA, ona bi imala svoj neraskidivi tok sa daleko većim potencijalom za spoznaju, u datom momentu, gotovo trenutnu. Po meni, što je deblji leksikon stranih reči i izraza, što više ima reči u njemu, to je veće sakaćenje i gubljenje znanja vlastitog JEZIKA-BIĆA, jer kakav je to jezik, ne samo srbski, ako ti moraš stalno pored sebe da imaš debele leksikone stranih reči i izraza, da bi koristeći ih shvatio nešto?

Ili, pak, moraš da ih uzmeš u ruke i iščitavaš stalno dok po principu automatizma ne shvatiš sve tuđice, ne bi li tako bez leksikona iščitavao neko štivo ili značajan spis, da ne bi izgubio nit razumevanja i spoznaje onoga što čitaš, ili kad slušaš nekog govornika. Međutim, čak i tad, po meni, ti gubiš osnovnu matricu identiteta koja se dobija rođenjem u JEZIKU-VIĆA nekog NARODA, SRBSKOG u našem slučaju, ti si kao tada nešto shvatio, ali izgubio si sebe, svoj identitet, prilagođavajući se uz pomoć tuđica drugom JEZIKU-BIĆA.

Ovo su suptilne stvari, ali postoje ljudi koji ovo do savršenstva znaju, svesni su svega…

Naravno, mali je broj ljudi koji potpuno ovladaju leksikonom stranih reči i izraza, tuđice mnoge, da kažem „izbaciju iz takta“, jer konstantno moraju da prevrću leksikone ne bi li shvatili ono što čitaju, pa odustaju od čitanja nekog štiva sa dosta tuđica, ili ga površno pročitaju, ali tada gube shvatanje i razumevanje prave poruke i znanje koje određeno štivo nosi, jer nisu razumeli pravilno tuđice, ili ih uopšte nisu razumeli. Tako se, sa dosta tuđica u jeziku, gubi sposobnost i opseg mišljenja i razumevanja, budući da su sveobugvatni pojmovi nosioci nekih ključnih karika, vezivnog tkiva ka znanju i razumevanju čitanog štiva. To se dešava zato, mislim da to najbolje znaju neuro-lingvisti, jer nerazumljive tuđice unose nervozu u urođeno JEZIK-BIĆE, sve više ljudi odustaju od čitanja nekih značajnih štiva, „jer je to komplikovano“, čak i odvraćaju čoveka od razmišljanja i umovanja, budući da gubitkom i zaboravom urođenog bogatstva reči i pojmova iz UROĐENOG-JEZIKA-BIĆA, um atrofira, gubi sposobnost mišljenja i razmišljanja, gubi volju za umni rad, za umovanje (pogotovu danas, reč i misao se gubi i nestaje, biva progutana carstvom vizuelnih impresija elektronskih medija, interneta…) budući da je za razmišljanje, umovanje i shvatanje nečega potreban VOLjNO ULOŽENI UMNI RAD, konstantan rad i kretnja umne energije, inače um atrofira.

Istovetna je situacija kada se radi o čitanju nekog štiva, kao i slušanju nekog govornika sa dosta tuđica i nerazumljivih fraza, pa otuda imamo čestu reakciju da osoba kaže:

„E, ništa ga nisam razumeo, ali vidi se da je pametan ?!„

Ako hoćeš da stvoriš idiota, stvorio si ga, jer mnogi naivno „misle“ da ako neko u govoru koristi njima nedovoljno razumljive i shvatljive pojmove, fraze, ili ih uopšte ne razumeju, da se u tom slučaju samo po sebi podrazumeva da je osoba pametna, jer koristi reči iz leksikona stranih reči i izraza, njima nerazumljive fraze, itd… a oni to nisu savladali, pa je stoga „ta osoba pametna“. To može da bude dakako i tačno, ali i pogrešno, tip može da priča besmislenom ispraznom retorikom, sa nerazumljivim frazama i pojmovima koji uopšte nemaju nikakvu gradivnu vezu sa onim što pričaju, nemaju SMISLENU SRŽ za shvatanje i razumevanje, ceo „veliki govor“ je prava budalaština, ali tip dobija aplauz idiota koji ništa ne razumeju, „misleći“ da je ovaj „veliki mudrac“, „veliki govornik“.

Takvu vrstu „mudrujaštva“ koriste stoprocentno naši političari.

Istinsko shvatanje i razumevanje jasno je samo u onim momentima kada je u kontinuitetu, onom ko čita neko štivo ili sluša neki govor, sve razumljivo, odmah i sada, svaka reč, pojam, fraza, pod uslovom naravno da je sve smisleno, sa bogatstvom mnoštva različitih reči i pojmova; JEZIKA-BIĆA!

Suština izučavanja srbskog jezika, paralelno sa sanskritskim i njegove srodnosti sa srbskim, leži u popisivanju zaboravljenih reči iz srbskog jezika koje su još žive u narodu nastanjenog u selima, ali ih nema u srbskom rečnicima. Savet ka takvoj vrsti tragalaštva Branislavi je dao njen profesor Stojanović, a sama Branislava nam je spomenula neke primere, iz torlačije, navešću jedan.

Branislava Božinović:

„Na primer, u sanskritu ćete naći da se stenica kaže „TITIBA„, a torlaci kažu „TATABA„.

Ne znam koliko je na tom planu uradila Branislava i naši sanskritolozi, da se iz našeg naroda po selima popišu sve moguće reči koje su oni upamtili putem usmenog prenošenja s kolena na koleno, a nema ih u našim rečnicima, jer još malo pa će ta generacija izumreti, zajedno sa selima. Naša inteligencija odavno nekritički sve što stigne sa zapada slepo prihvata, a istočna misao srodna našoj gotovo da je zaboravljena, zato i nemamo timove stručnjaka koji bi radili na proučavanju sanskrita, koji se kod nas na prste mogu izbrojati, a to su po podacima sa sajta „Pešić i sinovi“ pored Branislave još i: Pavle Jevtić, Radmilo Stojanović i Radivoje Pešić, otac Vesne Pešić.

Međutim, ipak ih ima i danas, ovoj grupi srbskih sanskritologa dodajem i jednog velikog poznavaoca biljaka i zdrave organske ishrane, to je Mirjana Petrović, sanskritolog i prevodilac sa sanskrita. Nešto o njenom poznavanju sanskrita i veda možete pogledati u emisiji: „Kosmos: Čemu nas uče vede„.

Mnogima će verovatno biti interesantan detalj na koji je Branislava ukazivala objašnjavajući srodnost srbskog i sanskritskog jezika, što je zaista indikativno, jer je dosta rasprostranjeno u našem narodu, a to je da su naše psovke i nazivi rasplodnih organa istovetni sa istim u sanskritskom jeziku. Da ima pregršt reči iz našeg jezika koje su srodne sa sanskritskim govori nam jedan detalj, kada je Branislava govorila o svojoj prvoj knjizi rečnika:

„Znate, ova knjiga koju sam ja napisala, prva knjiga rečnika… Tolika bi se knjiga mogla napisati samo o jednom korenu sanskritskom i izvedenicama iz njega, i srodnosti sa srpskim„.

Jedna stara sanskritska reč, odnosno pojam, još iz doba veda: „MAJA“ ima značenje: obmanailuzija, što je istovetno sa našim izrazom za obmanu i iluziju: „zaMAJAvati“… pa zato često koristimo taj izraz kad nekome želimo da skrenemo pažnju da nam ne seje razne iluzije i obmane:

‘Ma nemoj bre više da me „zaMAJAvaš“…’
ili…
‘Dosta smo se „zaMAJAvali“…

Želeći da obogatim ovaj tekst sa što više podataka o srodnosti srbskog i sanskritskog jezika, posebno onima koji su zainteresovani da krenu istraživačkim putem, trudio sam se da nađem što više podataka, da ih linkujem, da ih što više ima na jednom mestu, u jednom tekstu, pa tako naiđoh na Scrib sajt na kome se može naći elektronska verzija prvog toma Branislavinog srpsko-sanskritskog rečnika. Link ka toj veb stranici je ovde, a sa ovog linka možete skinuti rečnik, ima 166 strana.

Sanskrt

Sanskrt

Izdvajam neke interesantne detalje:

„Reč dve o turcizmima. Ovo varvarsko pleme upalo je u Indiju gotovo tri veka pre Kosovske bitke, gde se susrelo sa civilizacijom na vrhuncu i obogatilo jezik pozajmicama iz sanskrta i od njega nastalih živih jezika. Većina reči koje Vuk Karadžić i lingvisti posle njega nazivaju turcizmima, zapravo su turske pozajmice iz Indije. Za ovaj uvod neka kao argumenti posluže: kabadahijadivanat.

Većina srpskih reči vezanih za religiju kao što su: crkva, kandilo, oltar, post, bog, višnji i mnoge druge, nalaze se u sanskrtu zajedno sa nacionalnim obeležjima: svilen jelek, anterija, opanak. Mislim da je došlo krajnje vreme da se ovo zna!

Ne znati to, a usuđivati se na rasecanje srpskog bića radi olakog donošenja zaključaka po kojima on jeste ono što nije i nije ono što jeste, znači nehatno se i bezobzirno odnositi i prema svome narodu i prema samome sebi.“

—————

„U svakoj egzistencijalnoj krizi i pogotovo ovakvoj u kakvoj se našao srpski narod, iz brojnih razloga i osobito radi podrške identitetu, aktualizuju se traganja za korenima. Prema mojoj obaveštenosti i oceni ona se vrše na dva neprikladna načina. Prvim se prebira po adventivnim korenima, po onima koji su izbili pošto je srpski narod preveden u hrišćanstvo i dobio azbuku, ušavši time u istoriju; dublje od toga njegovo stablo se kalemi na vizantijski i čak na semitski koren. Drugi način je neoprostivo romantičan, prepoznavanje fonetskih sličnosti izmeñu imena nekih geografskih lokaliteta, pošavši od Ganga pa naovamo, sa srpskim rečima, izvodeći iz ovoga proizvoljne zaključke o starosti i kretanju Srba.

Srpstvo ima srpski jezik, a ako je biće jezik, kako to pesnici i lingvisti kažu i ako je on najbliži rođak sanskrtu, onda se dubina srpskih korena mora meriti jezikom. Samo sanskrt može biti etalon, a Rg- veda cilj traganja za najdubljim srpskim korenima. Moja istraživanja pokazuju da se srodnost dva jezika očituje na tom najdubljem, dostupnom sloju.“

—————

„Na kraju, izražavam duboku zahvalnost mome pokojnom ocu Svetislavu Božinoviću koji je negovao moju intelektualnu radoznalost i upozoravao me da ne budem lakoverna, profesoru Radmilu Stojanoviću koji me je učio sanskrtu i Arue Volteru koji me je uputio da na nasilje i poniženje uzvratim ironijom i cinizmom, jer ne umem da očuvam duhovni mir na način kako to uči Indija: zato i dalje ostajem „kraj nogu“ velikih učitelja Jadžnjavalkje i Buddhe, bez nade da ću dosegnuti ono što su oni nazivali znanjem i prosvetljenjem. Najzad, ali ne i poslednji, tu je i moj izdavač, kome u najvećoj meri zahvaljujem za poduhvat iznošenja ove knjige na svetlost dana.

Maj 2000 godine. Beograd i Vražogrnac „

Ono što Branislava nije dovoljno pojasnila u ovoj emisiji, jer ne može se sve ni reći u pola sata, može se naći u predavanju njenog profesora Radmila K. Stojanovića, koje sam dao na uvid, gde Vida Tomić koja je pravila intervju sa njim kaže:

„u srpskom jeziku, kao i u sanskritu, ne samo da postoje mnoštvo reči, sa istim značenjem, nego i gramatički sklopovi su isti, ali, ono što je još važnije, način mišljenja misaonih struktura sanskrita, identičan je sa načinom mišljenja srpskog jezika. Naravno, onda kad se on njeguje i poštuje. Profesor Radmilo Stojanović, ceo svoj radni vek posvetio je ovim pitanjima…“

Sanskrt

Sanskrt

Branislava se s pravom pita:

„… Tako da su se kod nas u svesti pomešali razni uticaji, i koliko će srpski narod da ostane srpski narod, i da odoli svim tim raznim kalemarskim zahvatima, ja to ne mogu da vam kažem, mada je šteta da takav entitet propadne, jer je širina njegovog vidika, mnogo veća. ( ovu reč za jednu struku nisam dobro čuo, počinje sa „Sa…“ to je na: 16:30…) i lingvisti kažu od gramatike, strukture gramatičke, zavise opseg mišljenja i koliko se nešto može misliti, ako se nešto može misliti.

Da, ovo je pravo pitanje za sve nas, jer smo na istorijskoj prekretnici, najtežoj i najdramatičnijoj, upravo iz razloga što smo se stalno odkorenjivali od samih sebe, tako da možemo postaviti pitanje: „Ima li u Srbiji uopšte Srba?“ Budući da smo bespomoćni robovi, barem se tako ponašamo, naše domaće izdajničke pseudo elite, koja nas konstantno gotovo sadistički uništava kao naciju, služeći kao najgore sluge stranim nalogodavcima, čak i sa velikom strašću učestvuju u tome, inače ne bi smo usred Beograda imali pozorišnu predstavu hrvatskog reditelja, gde:

Predstava počinje scenom pranja ruku u buretu punom krvi na kojem piše „Novija srpska istorija“ a završava scenom paljenja makete džamije koju glumci vade iz makete Hrama Svetog Save a potom povraćaju po srpskoj zastavi. U međuvremenu se odvija scena isleđivanja Vojislava Koštunice a vladika Amfilohije Radović sa „kalašnjikovim“ drži govor na odru Zorana Đinđića. Na velikom primerku „Ustava“ piše: „Ruke su nam krvave ali nam je savest čista!

Ako pod hitno ne dovedemo na vlast istinske srbske patriote koje će izvući naciju iz bede i svakojake krize, uključujući i identitetnu, mi ćemo kao narod nestati! Kad dovedemo na čelo Srbije srbsku vlast, treba posebno oformiti timove raznih stručnjaka: istoričara, lingvista, sanskritologa i svih ostalih potrebnih, tako da se paralelno izučava naše poreklo putem jezika i kroz istorijske spise, da se potpuno ogoli i raskrinka naša lažna istorija, a svetlost dana da ugleda istinita! Neke stvari iz falsifikovane istorije su i raskrinkane, na naučni način, u tom kontekstu pomenuću samo Porfirogenitov falsifikat, o tobože „velikoj seobi naroda“ po kome su se Srbi navodno doselili na Balkan 626 godine. Da je tadašnja „velika seoba naroda“ u tehničko-fizikom smislu bila nemoguća, dokazuje u jednom delu svoje knjige: „Kontinuitet Vinčanske civilizacije“ (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)“ Dragoljub P. Antić. Taj deo možete skinuti i pročitati ovde.

Potrebna nam je jedna sveopšta duhovno-nacionalna katarza i čišćenje, posebno će biti poteškoća kod srba pravoslavnih hrišćana, jer nam je hrišćanstvo veštački nakalemljeno na Srbsko Pravo-Slavlje Živoga Boga. Naravno, to je razumljivo, u sveopštem razbijanju sveopšte srbske, nacionalne i kulturno-duhovne samosvesnosti, identiteta, Svetosavlje nam je sada jedini čvrsti oslonac po čemu se identifikujemo da smo mi, mi… otuda i strah kod pravoslavnih hrišćanskih srba da se i to ne izgubi kao identitetni oslonac, kao „slamka spasa“ na putu ispitivanja i istraživanja naše izvorne duhovne staze od koje smo se odkorenili.

Dakako, na tom putu samoosvešćivanja nikako ne trebamo odbaciti trenutno Svetosavski pravac, već se držati njega na putu osvešćivanja našeg istinskog duhovnog koda, i kada nam izvorna duhovna staza bude potpuno jasna, treba je ponuditi narodu, bez obaveze da se to po svaku cenu mora prihvatiti. Ne, treba ceniti i poštovati običan um, um iz naroda, sve mu potanko i lepo objasniti i dati da to sam proučava, i ako smatra da je to-to, on će se sam vratiti tom izvornom duhovnom pravcu. Suprotno tome, ko od srba pravoslavnih hrišćana to ne želi, nek se drži hrišćanskog pravoslavlja, bitno je da nam je svima zajednička okosnica nacionalno-identitetna, da znamo ko smo i šta smo, ali konačno, na kraju krajeva, duhovnost i spiritualnost je lična stvar, tako da u našoj naciji mogu da kažem „punopravno da bitišu“ i oni Srbi kojima je duhovni pravac recimo meditacija, budizam, joga, ili šta već neko uvidi da mu odgovara kao duhovni pravac, ili nešto potpuno novoUopšte ne vidim problema da sa svim tim srbskim duhovnim grupacijama bude problema, da su navodno neki u duhovnom smislu jeretici, otpadnici, a neki „oni pravi“, jer svi su oni Srbi, to im je zajedničko i toga se treba držati, te okosnice u kulturno-nacionalnom identitetu, uključujući i srbe ateiste, i oni imaju prava da veruju da Boga nema i da tako percepiraju stvarnost.

Pogledajmo Indijce, od njih možemo učiti, njihov najveći duhovni pravac je hinduizam, ali postoje i indijci koji su muslimanske veroispovesti, zatim hrišćani, oba usmerenja, i katoličkog i pravoslavnog, ali zato njihova najborojnija hinduistička populacija ne napada i diskriminiše indijce muslimane i hrišćane, poput nas, da su „prodali veru za večeru“, „da su otpadnici“, „jeretici“, da su manje indijci nego oni, jer svi se drže osnovne identitetne okosnice da su svi onu za ovozemaljske prilike ravnopravni indijci sa istom kulturnom matricom.

 

Budimo jednom i mi mudri…

Šteta što nisam čuo za Branislavu Božinović pre njene smrti, pa da je upoznam i posetim, jer njen Vražogrnac mi je veoma blizu, za pola sata vožnje stižem do Vražogrnca iz Bora, no sigurno ću otići u Vražogrnac kad mi se ukaže prilika, da na Branislavinom grobu položim buket cveća, jednoj veličanstvenoj ženi koja je sa puno entuzijazma i ljubavi, na naučnom nivou, radila na proučavanju dubine srbskih korena i porekla, proučavajući sasnskritski jezik u korelaciji sa našim srbskim jezikom, JEZIKOM-BIĆA.

Ovaj neverovatno dragocen i važan poduhvat izrade i sačinjavanja trotomnog srpsko-sanskritskog rečnika obično godinama rade timovi ljudi od po 50 do 100 stručnjaka, ali kao što reče sama Branislava, da uradi ovako nešto sam samcit može samo srbin, pun entuzijazma i ljubavi za ono što radi, ne štedeći ni sebe ni vreme, pa makar njegovo delo i ne ugledalo svetlost dana. Da je to tako, vidi se iz ove emisije, to je neverovatno koliko se iz svake Branislavine reči, pokreta, gestikulacije, pogleda… oseća i uočava ogromna energija, entutzijazam i ljubav za ono što je tako posvećenički radila, temeljno proučavajući sanskritski jezik, upoređujući ga sa srbskim rečima, uočavajući srodnost neverovatno velikog broja srbskih reči sa sanskritskim…

Nažalost, kod nas postoje timovi ljudi, na državnom institucionalnom nivou, koji godinama konstantno rade da izbrišu svaki istiniti identitetni istorijski trag o Srbima, o njihovom jeziku. Na sreću, i zahvalnost izdavačkoj kući „Pešić i sinovi“, iako je umrla 2004. Branislava Božinović je po svom veličanstvenom delu, u srcu srbskog naroda prisutna, besmrtna i večna!

Njeno delo biće vezivno tkivo sadašnjim i budućim istraživačima na putu povratka srbskog naroda samome sebi, svojim pravim istinskim korenima i identitetu!

Nebojša Jovanović 

Tekst sa pratećom galerijom možete u originalu pročitati na stranici: Nebojša

Izvor: Rasen