Bože pomozi nam da se srpski držimo

Nije lako u jednoj rečenici reči mnogo o nekom narodu pogotovo ne o svetosavskom. Čini su da je Sisili Izabel Fearfild to ipak pošlo za rukom. Ova britansko-irska književnica mnogo je poznatija pod pseudonimom Rebeka Vest i svom najznačajnijem delu iz 1941. godine „Crno jagnje i sivi soko“ koje predstavlja ustvari putopis o Jugoslaviji. Knjige koja je u anglosaksonskom svetu doživela brojna izdanja i bila obasuta brojnim izrazima divljenja. Sama Rebeka divila se nekom drugom, vladiki Nikolaju Velimiroviću. O njemu je govorila: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela“.(1)

No, vratimo se onoj rečenici koja sa tako malo govori tako puno. Sedam reči koje svakome ko ih pročita moraju ostati trajno urezane. Tih sedam reči odnosile su se i opisivale srpski narod a njihovim potomci čitajući ih jasno osvetljavali jedini mogući put. Proleća 1941. godine dok je samo još godišnje doba najavljivalo sunce ali nemačke „štuke“ iznad Londona već izazivale „pomračenje“ i najavljivale moguću nacističku invaziju, Rebeka je  sebe hrabrila rečima:

„Gospode, dopusti mi da se držim srpski!“(2)

To je upravo ono što su drugi znali i osećali u svakom susretu sa svetosavskim narodom. To je upravo ono što nas je oduvek krasilo i donosilo one veličanstvene, najsjajnije i najdivnije pobede. Smemo li onda to potiskivati, sumnjati u sebe i svoje a tuđe veličati. Nikad ne smemo zaboraviti ni jednog srpskog div junaka i njihove svetle primere, pogotovo ne zarad nekakvih trenutnih koristi. Moramo u sebi ponovo probuditi čast, čojstvo, ponos i veru koje su nas vekovima i održale. Koje su od nas napravili narod kome se dive iako to ne smeju svi kao Rebeka otvoreno da priznaju.

 

„Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani… Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše…“(3)

                                   Monahinja Jovana, rođena kao Sibila Ler (62), Unuka generala Lera

 

Baš zato pomažući ovom ljudskom otpadu i jadu zapad je činio sve da nas nekako lažno predstavi i izjednači sa njima. Nismo i nikad nećemo dozvoliti da postanemo fukara. Političari koji su to prihvatili neka sada sami nose svoj krst. Problem im je oduvek predstavljalo to što svetosavac ne čini ništa ćega bi se sutra njegovi potomci stideli. Sve što su Srbi radili oduvek je služilo na ponos budućim generacijama. Oduvek nove generacije srpskih patriota i rodoljuba ponosno i spokojno su odrastale na časti i čojstvu predaka. Kada već nisu mogli ništa loše da nađu ili prikače Srbima onda su se svim silama trudili da nam zabrane da pričamo o slavnim i časnim delima svojih đedova.

Najbolji izvođač tih nečasnih radova po instrukcijama zapada bila je komunistička partija Jugoslavije. Bilo je to dugo i iscrpljujuće terorisanje srpske svesti i duše. Onda kada su mislili da je prošlo dovoljno vremena, da su već dovoljno njih pobili i zastrašili, a da su mlađoj generaciji svest izvrćući istinu promenili krenuli su sa cepanjem Srbije i okupiranjem i otimanjem srpskih teritorija. Uz pomoć soroševih plaćenika, USAID-ovih projekata, raznih LGBT organizacija, njihovih predstavnika, miljenika i plaćenika nastavlja se terorisanje razuma onih nepreumljenih, svetosavaca.

Ali i pored svih njihovih metoda nije moguće izmeniti krv pravog Srbina, ona ipak ima nepromenljiv i nepobediv kod. To je ista ona krv kao i njegovih đedova, upravo istih onih koji su četovali za svaki pedalj zemlje, za svaku njivu, za svaku srpsku kuću, spomenik, groblje, crkvu, manastir… Ni duša svetosavca nije se promenila  jer to i nije moguće, a ona je ponovo počela da se budi.

Oni pravi sve više prestaju da slušaju i čitaju zapadne laži. U arhivima i spisima nalaze onu pravu istinu koju sad već uveliko dele među sobom. Na taj način nalazeći potvrdu da je istinito sve ono što im je krv već govorila a duša osećala. Zapad zato i pokušava trzaj davljenika, nazivajući istinu mitovima. Ali ti mitovi  su realni događaji i ličnosti koje je istorija zabeležila, i niko ih ne može osporiti ili izbrisati.

Svim tim „mitovima“ se zna i vreme i mesto i učesnici. Car Lazar, Obilić, Sinđelić, Babunski, Tankosić, vojvoda Vuk, Rafajlović, Godževac, vojvoda Stepa, Gavrilović, Mišić … Nisu oni nikakav mit znamo mi i kad i gde su rođeni i ko su njihovi preci i ko su im potomci. Njihova dela su realna i znana i samo ih nepismena budala može nazivati mitom.

Važno je i to da tamo gde je pisana ona prava istina koja nije pretrpela zapadna lažiranja ne postoji ništa zbog čega bi se stideli. Nema ničeg zbog čega ne bi bili ponosni na herojske bitke, svoje hajduke, uskoke, četovanje srpskih rodoljuba… Ono što zapadu dodatno stvara strah i problem jeste saznanje da kada god su Srbi pritisnuti nevoljama bili prisiljeni da brane ili oslobađaju svoja vekovna ognjišta nije postojala sila koja je mogla u tome da ih zaustavi.

Oduvek je neprijatelj bio nesrazmerno jači ali to je samo činilo konačnu srpsku pobedu veličanstvenijom. Tako je bilo onda kada su mislili da će Srbe u Južnoj Srbiji istrebiti, iskoreniti veru, narod prekrstiti ili ih jednostavno u drugu naciju preobraziti. Upravo onako kako su pokušali svojevremeno i sa Bugarskom egzarhijom, ali i pored svih zverstava, prisile, prevare nisu uspeli da promene svetosavsku dušu. O tome nam govori i svetli primer Micka Krstića. Koji je krajem XIX veka sa svojim drugovima unosio strah po kičevskim planinama srpskim neprijateljima.

Ipak na prevaru 1882. godine Turci uspevaju da ga uhvate i osude na 101 godinu robije. U zatvoru su više puta pokušali i da ga ubiju ali je nekako uvek uz Božju promisao uspevao da preživi. Tako je bivalo sve do oktobra 1898 kada je želeći da izgradi bolje odnose sa Bugarima turski sultan dao da se svi osuđeni Bugari pomiluju.

        „…Sretni da izađu iz zatvora, svi su gledali da se koriste ovim naređenjem iz Carigrada i niko nije polagao na to da li će se u tom trenutku zvati Srbin ili Bugarin.

       Sa svim ostalima u dvorište bitoljske tamnice izveden je i Micko Krstić.

        Prozivali su redom sve osuđenike da im skinu okove i da ih puste, pročitali su i Mickovo ime :

        – Micko Krstev. Bugarin-milet, oslobodue se.

       Micko kad je ovo čuo za sebe, izašao je iz reda i bez objašnjenja vratio se nazad u ćeliju, vukući za sobom svoja gvožđa.

                 Začuđeni njegovim postupkom, Turci su ga pitali zašto ne ide kad je oslobođen i kad već toliko godina leži zatvoren.

     – Ja nesum ni Micko Krstev, ni Bugarin, pa nesum ni osloboden.

             Prošlo je još nekoliko godina i on je ostao uporan tražeći svoje pravo ime i svoju narodnost. I tek kada se za njegov slučaj zauzeo u Carigradu i naš poslanik Čeda Mijatović, posle 21 godine provedene u tamnici, Micko je dočekao da ga jednog dana pozovu kao Micka Krstića, Srb-mileta i pristao je tek tada da se koristi slobodom.“ (4)

Pokazao nam je tako i dokazao Micko da se u svim uslovima može držati do sebe i ostati svetosavac, držao se srpski. Čekao je na slobodu, ali je zato mogao kada ju je i dočekao ponosno da korača. Nije prodao veru za večeru, ostao je dosledan veri i putu svojih predaka. Nije prihvatio slobodu posle koje bi morao da hoda kao beskičmenjak. Verovao je do kraja u svetosavski put i njegovu ispravnost, nije se pokolebao. Zato je onda kada je i dočekao iako teško izvojevana to bila upravo ona sloboda i pobeda o kojoj je govorio i pisao protestantski sveštenik Fridrih Grisendorf. Pobeda duše, srca i hrišćanske ljubavi.

Nama je danas kao i uvek do sada ostavljeno da sami odaberemo svoj put. Možemo zato krenuti za otrovnim putem srebroljublja, koje nam tako svesrdno preporučuju naši politikanti. Onim kojim je slušajući ih krenula i Srpska lista i gazeći po senima Srba u kvazi Kosovskoj skupštini glasala za zver u liku Haradinaja. Pričinavajući tako upravo najveće zadovoljstvo zverima prljajući se u njihovoj kaljuzi besramnosti, zla i zločina, deleći njihov greh. Ili ćemo ostati ono što smo oduvek bili, svetosavci. Ne menjajući svoju prirodu, čekaćemo možda duže, ali ćemo konačnu pobedu vere, istine i pravde dočekati uspravni i ponosni. Bože, pomozi nama da se držimo srpski.

Nenad Blagojević

  1. sr.wikipedia.org/sr-el/Rebeka_Vest
  2. novosti.rs/…/clanci.119.html:608098-Neprijatelji-odaju-pocas
  3. novosti.rs/…/aktuelno.293.html:656060-ISPOVEST-MONAH
  4. Stanislav Krakov Plamen četništva, 1930,  izdanje iz 2009. S.42, 43.

Izvor: FSK