Bojanić: Mi Srbi moramo imati mesto srpskog hodočašća, kao što Jevreji imaju Zid plača

Priredio, Đorđe Bojanić

Zbog ovih žrtava koje ću u tekstu spomenuti mi Srbi moramo imati mesto SRPSKOG HODOČAŠĆA, tamo gde ćemo se svi okupiti, možda se i na taj način saberemo i Vaskrsnemo… neću svakako spomenuti sve žrtve i sva stradalaštva u tekstu (sva svakako i ne mogu da se spomenu, u ovakvom kratkom novinskom tekstu), ali, koji će svakako da dirne u dušu svakoga ko ga bude pročitao.

Zato i ne sme biti izgovora da nema para, makar davali i novčane priloge pojedinačno. Iza ovoga mora da stane država. Ohrabruje i činjenica da se o ovome priča i razmišlja, nekada o ovoj temi nije ni bilo reči ni razmišljanja, a u komunizmu nije smelo ni da se spomene.

Srećom da mi bar danas u Zgradi Komande Kopnene vojske Srbije, na Trgu kralja Aleksandra u Nišu imamo muzej (do skoro to je bila nemoguća misija, da se tako nešto nalazi u Zgradi komande)  u kome  je jedinstveno i profesionalno satkana celokupna istorija Srpskog naroda, inpresivno, očaravajuće, urađeno je ono na šta se čekalo decenijama, ono što Srbija nije imala do sada, celokupna Srpska istorija na jednom mestu. A za sve ovo najzaslužniji je komandant Kopnene vojske Srbije general Milosav Simović i njegovi saradnici.

EVO ZAŠTO NAM JE NEOPHODAN MEMORIJALNI CENTAR ZA SVE SRPSKE ŽRTVE… MESTO SRPSKOG HODOČAŠĆA

Krenuću od kraja srednjeg veka, i pitam se, zar Memorijalni centar nisu zaslužili junaci i braća Mrnjavčevići sa Marice i Knez Lazar i njegovi junaci  na Kosovu polju dok su branili Evropu od Osmanlija?

Setimo se poreza u živoj deci ili danka u krvi, nabijanje Srba na kolje od strane Turaka, zar ta vekovna patnja i stradanje srpskog naroda nije zaslužila Memorijalni centar?

Na taj način moramo da obeležimo i stradalaštvo kroz seobe Srba iz 1690. i 1739. god.

Moramo se setiti i ideologije Starčevića, zato danas imamo Hrvatsku skoro etnički čistu od Srba, setimo se popisa iz 1910. gde se preko 90 posto stanovništva u Dubrovniku izjašnjavalo kao Srbi i pisalo srpskim jezikom, a danas? Ako to nije dovoljno, treba reći da je tadašnji papa, Lav XIII (1810-1903), javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi.

Šta reći o junacima sa Cera, Drine, Kolubare, junaci koji su na minus 30 prelazili albanske gudure  peške, i oni koji su gonili švabe preko Kajmakčlana… svi oni koji su u tom stradalaštvu i patnji ginuli da nama danas bude bolje, zar oni nisu zaslužili Memorijalni centar?

Pre nešto više od sto godina, 13. marta 1917. god , u selu Grbavču, u znaku velike odmazde zbog učešća Svrljižana u oslobađanju ovog kraja za vreme Topličkog ustanka, bugarski okupator je ubio 63 ljudi, među kojima je bilo devojaka, mladića, čak i jedna trudna žena. Tada su bugarski zlikovci  rasporili utrobu majke i iz majčine utrobe izvadili blizance, zar oni nisu zaslužili Memorijalni centar?

Zar nije zaslužio Momčilo Gavrić (najmlađi kaplar na svetu), Milunka Savić i mnogi drugi Memorijalni centar? Koji do skoro ni spomenike nisu imali a nije se ni znalo o njima.

Zar sva ona zverstva koja su činjena u NDH, što ljudski um nije zabeležio, zar te žrtve da danas nemaju Memorijalni centar?Hrvatske ustaše su u ubijanju nadmašile Nemce. Bili su daleko gori od nacista i fašista. Smrt u Jasenovcu bila je daleko užasnija nego u zloglasnom Aušvicu. Saveznici su ostavili Hrvatsku unutar Jugoslavije, ne pitajući za njenu odgovornost za genocid, a žrtve ustaštva su pripisali neimenovanim fašistima ili Nemcima. Zato su Koncentracioni logor „Jasenovac“, kao i druga srpska stratišta, ostali nepoznati široj evropskoj javnosti.

Krenuću detaljnije od stradalaštva koje se sada polako potiskuje i pokušava da se Srpske žrtve umanje, kojih je više od 700.000 a po nekim izvorima i do milion žrtava… Moramo znati surove činjenice da su oni koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima (SRBOSEK) ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi. Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani. Zar ove žrtve ne zaslužuju Memorijalni centar?

Pa valjda je zaslužila Stojanka majka Knežopoljka, Memorijalni centar dok je bežala od razularenih ustaša sa decom?

Zar da zaboravimo stradanje srpskih đaka u Kraljevu i Kragujevcu od strane nacista (Nemaca). Zar ova deca ne zaslužuju Memorijalni centar?

Da se prisetimo žrtava saveznika koji su Niš, razarali čak 15 puta, i Beograda, na koji su se obrušili 11 puta, Englezi i Amerikanci su, po Titovom odobrenju, istraumirali i masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su gađali šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta.

Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine… Na njihovim savezničkim bombama je pisalo „Srećan Uskrs”. Zar ove žrtve ne zaslužuju Memorijalni centar?

Sa Kosova i Metohije je tokom Drugog svetskog rata iseljeno mnogo Srba, kuće su im spaljivane, uništavani su kulturni i verski objekti, škole su zatvarane a knjige na srpskom jeziku  zabranjivane.

U zločinačkoj akciji divizije Skenderbeg stradalo je oko 10.000 Srba a proterano oko 100.000 Srba. Sve uz podršku Musolinijeve fašističke države, a kasnije taj tempo raseljavanja Srba se nastavlja uz komunističku Titovu vlast. U toku rata masovno su se naseljavali Albanci (više od 100.000)… a Srbi proterivani sa svojih ognjišta. U toku rata od strane šiptara porušene su do temelja sve crkve u svim naseljeničkim selima Metohije, koja su već u aprilu 1941. spaljena, a stanovništvo poubijano i proterano. Mnoge druge crkve su narušene, demolirane, oskvrnjene, opljačkane.

Zar da nemamo obeležje za sve stradale Srbe od fašista, nacista, arnauta i bugarskih bajoneta… i stradanja u bratoubilačkom ratu kada smo bili zavedeni u Drugom svetskom ratu?

A POSLE RATA VLAST KAO DA I NIJE BILA SRPSKA… i nije. Ponovo smo bili omađijani Jugoslovenskom tvorevinom, i ponovo se odrekli da budemo SRBI!

Zar da ne obeležimo i srpske žrtve sa GOLOG OTOKA?

Svi znamo za Srebrenačke žrtve. SREBRENIČKE I BRATUNAČKE žrtve… u čemu je razlika?

Ne nazire se čak ni  rezolucija o SRPSKIM žrtvama, nema osude Ćamila Durakovića, Majke Srebrenice ćute… NVO  se ne oglašavaju!? Zašto?

Da ne zaboravimo šta se desilo…

Na Petrovdan 1992. godine muslimanske snage pod komandom Orića upale su u srpska sela Zalazje, Biljača, Sase i Zagone i ubile i izmasakrirale 69 srpskih civila, više od 70 ranili, a 19 se vode kao nestali.

Tokom troipogodišnjeg rata na području opština Srebrenica, Zvornik, Milići, Bratunac, Vlasenica i Osmaci, ubijeno je najmanje 1.300 lica srpske nacionalnosti, dok je na širem području srednjeg Podrinja i Birča ubijeno ukupno 3.267 Srba, među kojima je bilo najviše civila, žena i dece. I da ne zaboravimo… prve žrtve u Podrinju bile su SRPSKE!

Zar nisu zaslužile srpske žrtve Memorijalni centar koje su stradale  u zločinačkoj hrvatskoj OLUJI?

Kako da zaboravimo zverstva i žrtve  NATO pakta… i razaranje i posipanje Srbije uranijumom, i žrtve koje i danas imamao od te zločinačke agresije i otrova koji su posuli… zar oni nisu zaslužili Memorijalni centar?

Zar nisu zaslužili junaci sa Paštrika i Košara Memorijalni centar?

Zar nisu zaslužile srpske žrtve od šiptarskog terora na okupiranom Kosmetu Memorijalni centar?

NACIONALNA STRATEGIJA I OKVIR, BEZ TOGA NE MOŽE…

Zbog svega gore navedenog, a dosta toga nije navedeno, nama je potrebna nacionalna strategija i nacionalni okvir. Zadatak matice je da štiti sve Srbe širom granica i da pokuša da ih vrati starim korenima i po mogućnosti veri… zašto da ne.

Takvo sabiranje nam teško ide… a razlog koji je danas jasan, je što je krajem Drugog svetskog rata u Srbiju došla druga ideologija (komunistička) i “gumicom” pokušala da obriše kompletnu istoriju srpskog naroda.

Možda bi bilo dobro da se ugledamo na Jevreje i njihov nacionalni okvir… njihov ZID PLAČA (Holokaust) treba uzeti kao primer za stvaranje srpskog “branika” zar Jasenovac nije naš ZID PLAČA… sve dok nemamo MAUZOLEJ za sve stradale Srbe, ne možemo napred, takve nas neće ni Evropa. A zašto ga nemamo?

Teritorija BiH prepuna je srpskih stratišta iz Drugog svetskog rata za koja, sve do unazad dve decenije, gotovo niko nije ni znao, kao i za mnogo toga… krivca ne treba tražiti u komunizmu, Titu, titovim marionetama i gnjidama… već u nama samima, mi smo trpeli nacionalno, rodoljubivo i pravoslavno ugnjetavanje i sputavanje… zarad socijalnog mira.

Kao primer mog čuđenja je i mauzolej na ostrvu Vido, koje je najveća grobnica Srba stradalih u Prvom svetskom ratu, i danas se tamo može videti hrvatska šahovnica, kao relikt jugoslovenstva, iako su tamo sahranjeni isključivo Srbi… oni Srbi koji su se borili baš protiv tih hrvata konjušara… jugoslovena. Zar to nije tužno?

Na primer, koliko nas zna da je na Jindrihovicama stradalo 7.100 Srba u Velikom ratu, odgovor je vrlo mali broj Srba. Koliko nas zna za bugarske bajonete, dugo se u školama nije spominjao Toplički ustanak, šta se desilo sa našim invalidima iz Velikog rata, kako su okončale život pojedine vojvode iz Velikog rata?  … a Drugi svetski rat i da ne spominjem. Ovo su samo neka bolna pitanja.

U 20 veku srbima je bilo bitnije bratstvo i jedinstvo od rodoljublja, što se pokazalo kao velika greška. Jedna od većih je ona iz 1918. i stvaranja veštačke tvorevine KSHS i 1929. Kraljevine Jugoslavije. Da nije bilo te 1918. ne bi bilo ni austrougarskog kaplara.

Šta se to desilo sa Srbima 1941. god, tada smo olko krenuli za tućim interesima, čudno je i da je tada malo ljudi govorilo da je to izazivanje najjače vojske sveta i da je poraz neminovan. Uprkos svim saznanjima o nespremnosti Hrvata i svih manjina da se bore, o zastarelosti vojne strategije i tehnike, neostvarenoj mobilizaciji, ipak verovalo se u mitsku i iracionalnu predstavu o srpskom vojniku, nepobedivom kad brani svoju otadžbinu. I šta se desilo posle junačkih urlika i parola “Bolje rat nego pakt“ i “Bolje grob nego rob“ da li su tako Srbi povratio svoje “nazovi“ dostojanstvo i počeli ispisivati nove stranice savremene istorije koje će se pokazati kao dosta loše za naš narod… a te parole su nas odvele pravo u građanski rat. Mi ni danas ne razumemo zalaganje Milana Nedića i njegovu viziju spasenja Srpstva.

Što je najgore mi iz tog građanskog ludila, opčinjeni komunizmom i onim čovekom koji nas je držao na nišanu na Ceru i Kolubari, krećemo u novu budućnost i sunovrat koji će se desiti nakon 10 godina od maršalove smrti… od ovih posledica mi ni danas ne možemo da se oporavimo, ali se rado sećamo, delimično lagodnog života, a posledica nismo ni svesni.

Kao da smo bili začarani, opčinjeni, zamađijani, ne možemo se otresti jugoslovenske aveti. Ona nas sve više steže, hoće da nas udavi, a mi molimo da nas ne napušta… i želimo da nam se vrati.

Mi Srbi smo se baš svojom pobedom odrekli prava da budemo slobodni i porazili sami sebe. Umesto da stvorimo svoju srpsku državu, stvorili smo Jugoslaviju i postali okupatori i robovi u rođenoj zemlji.

Dok svu ovu problematiku ne shvatimo i razumemo mi nećemo moći dalje… obrazovanje mora da prihvati ovaj izazov, izazov činjenica i istine. Moramo se iznova edukovati, mnoge stvari su prošle pored nas, nismo ih razumeli, nisu nam bile tada bitne… sada je vreme da saznamo istinu, kao i one stvari koje su bile na istorijskom smetlištu kao nebitne.

Zar nije ponizno temeljiti našu istoriju od Nemanjića i Konstantina Porfirogenita… šta je bilo pre njih… gde su bili Srbi? Pitam se da li treba dozvoliti albancima da tvrde da potiču od Ilira, a dokaza nigde (time smo mi sami dali pravo šiptarima na otcepljenje, a da toga nismo ni svesni)… gde su demanti, a do skoro smo to potvrđivali mi sami u udžbeniku za 6. razred.

Zašto ne razjasnimo ko su bošnjaci, ko su Srbi katolici i šta se sa njima desilo… to su bitne stvari koje moraju biti jasne i svima dostupne. Moramo razjasniti temeljno šta se to desilo sa Srbima u Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori… mi kao matica moramo imati strategiju kako te srbe vratiti korenima… svakako ta strategija mora dugo da traje, možda i ceo vek, ali moramo je imati.

Setimo se, za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji je bilo podela… partizani, četnici, nedićevci, ljotićevci (sve sami SRBI)… posle rata jugosloveni… a nadam se sad samo SRBI… pa valjda smo nešto naučili… nećemo se valjda opet deliti… a istinu moramo znati i iz nje nešto naučiti… grešili smo i ispaštali… jedino šta nam je ostalo je da budemo jedinstveni i iskreni… praštajmo na sopstvenim greškama, SRBI smo !!!

Zašto o pogromu Jevreja zna ceo svet (i treba da zna, to je za primer), o onome što se dešavalo u Jasenovcu ne zna skoro niko. Odgovornost je naša.  Jasenovac je za Srbe ono što je za Jevreje Aušvic. ZAŠTO JE TO TAKO, to je veliko pitanje?

Mi danas moramo ponovo da radimo na ujedinjenju svih SRBA, ma koje vere bili… to je dug proces, edukacija, obrazovanje i mediji su vrlo bitni… a tu će nam naša istorija pomoći.

Nažalost, ono što je dobijeno u ratu, srpski narod je gubio u miru. Kada sudbinu u ruke uzmu ljudi koji iz ličnih ili političkih interesa određuju sudbinu drugih ljudi, pa i celog naroda, postoji dilema – da li je moglo biti sve drugačije?

ŠTA JE SA OMLADINOM…

Ko je kriv za deo  naše omladine… koja piše latinicom, koriste strane izraze, nose majice sa engleskim i američkim zastavama, vole mekdonald, slušaju stranu muziku… (sve je to lepo…) i tu ne treba tražiti krivca. Treba delovati edukativno i vaspitavati kako u školi tako i kod kuće, baš onako kako se vaspitava i omladina u Americi i Engleskoj, da li oni nose majice sa srpskim grbom? Vrlo retko možemo videti na našim putevima (autoput) da se viore srpske zastave, za razliku kao na primer na putevima u Albaniji, Hrvatskoj, Grčkoj, Makedoniji… tamo se na svakom mestu viore zastave (što je i vrlo lepo videti, tako poštuju sebe i svoju državu). Zar se mi stidimo naše zastave? Posle se čudimo što omladinci nose majice sa američkim i engleskim zastavama… A uz to im pojedini školski direktori skidaju majice sa likom Principa i zastavom Kosmeta. Možda,  zbog takvog stava mi ni danas nemamo popis svih srpskih žrtava genocida.

Odavde treba krenuti… stvoriti i osmisliti strategiju i nacionalni program Srbije, kada te okvire imamo, lako nam je da dalje delujemo i da se borimo za naše teritorije Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku… ali bez strategije i nacionalnog programa, biće sve teško.

Ako hoćete da uništite jedan narod… uništite njegovu istoriju… tu vam rat nije potreban!!! To se nažalost nama desilo i dešava… vreme je da se rasvestimo!!!

Kada se jednom narodu iščupa koren sećanja na svoju prošlost, na svoje junake i vojne pobede. Kada mu se iščupa istorijski koren postojanja i bitisanja, on postaje zombi rulja. Takav narod gubi nacionalno dostojanstvo, poimanje državne svesti, prestaje da ima uzore i za njega više ništa nije sveto – pa ni žrtve koje su pale, da bi on danas uopšte postojao.

ZATO, MEMORIJALNI CENTAR ŠTO PRE MORAMO IZGRADITI I IMATI… GRANDIOZAN, TO ZASLUŽUJU NAŠE SRPSKE ŽRTVE!

Ima nade!

Priredio Đorđe Bojanić, prof. istorije i glavni urednik sajta Srpska istorija

Srpska istorija