Бојан Ђокић: Козарска дечица Мирогоја – анђелчићи парцеле 142

Православни свештеник одржао је помен парастос настрадалој деци, а иза нас је остала само тишина, достојанство и нас тридесетак људи који смо одали дубоко поштовање за малишане којима је Независна држава Хрватска одузела право на живот. Са свећама у рукама, цвећем, понеком играчком и сузом

Бојан Ђокић на загребачком гробљу Мирогој (Фото: Јутјуб)

У организацији Српског народног вијећа из Хрватске, 2. септембра 2017. године, на гробљу Мирогој у Загребу, одржаo се парастос за децу која су изгубила животе у Независној држави Хрватској током 1942. године и која су покопана на парцели 142. У питању су деца која су индиректне жртве немачко – усташке офанзиве на Козару.

На парцели 142 која је смештена тик уз шуму и благу провалију леже покопане дечије чете. На њој се налази споменик постављен 1967. године који је висок око два и дугачак око четири метра. Испред споменика, у средишњем делу парцеле, постоји мајушна табла у камену на којој стоји натпис „Овдје је сахрањено неколико стотина дјеце са Козаре 1942“. Изнад натписа видљив је крст.

Заједно са Удружењем логораша „Јасеновац“ из Београда и моја маленкост је присуствовала обележавању страдања ових малаца. Ово је друга година за редом како сам био део овог обележавања и већ годину дана морила ме потреба, унутрашња, да измерим парцелу број 142. Премерио сам је старом, добром, опробаном методом. Уздуж 16 корака и 8 попреко.

Према истраживању Душка Томића, које је објавио у књизи под насловом „Путевима смрти козарске дјеце“, на гробљу Мирогој је покопано 862 малишана. Парцела 142 је врло мала и највероватније се многа дечица налазе покопана и ван ове парцеле, на околним парцелама, које је управа гробља продала приватним лицима. Друго разумно објашњење је да број од 862 настрадала малишана није тачан и да је тај број знатно мањи. Треће објашњење је да су нека деца покопана на другом месту, а не на парцели 142.

Парцела 142 на загребачком гробљу Мирогој (Фото: Јутјуб)

Био је то један достојанствен помен настрадалима. Није било говора о „злим“ Србима, кољачима србочетницима, Блајбургу, Домовинском рату и некаквом хрватском антифашизму као константа које можете сваке године чути од хрватских политичара у Јасеновцу. Није било запаљивих говора о „злим“ Хрватима и Бошњацима које можете чути од српских политичара у Доњој Градини. Није било говора о „злим и поквареним“ Србима које можете чути од бошњачких политичара сваког јула у Сребреници. Достојанствен скуп без државних делегација и говора мржње према другим народима.

Православни свештеник одржао је помен парастос настрадалој деци, а иза нас је остала само тишина, достојанство и нас тридесетак људи који смо одали дубоко поштовање за малишане којима је Независна држава Хрватска одузела право на живот. Са свећама у рукама, цвећем, понеком играчком и сузом.

Не, на овој парцели се не чује ни врисак ни кикот. Ова деца нису заинтересована за говоранције политичара. Као и сва деца, скромна, задовољна су ако им се, једном годишње, поклони пажња. Зато не дозволимо да угасне сећање на настрадале малишане у Независној држави Хрватској. Као што то не иште љубав, ни смрт не захтева да се раструби. Довољан је само мали гест који ће показати како гледамо на своје мртве.

Аутор је историчар, стручни сарадник Музеја жртава геноцида

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ