Бобан Савић: ГЛОБАЛИЗАМ (или синоним за болест)

У вријеме када поступци једне нације могу да доведу у питање судбину цијелог свијета, неке земље се враћају економском протекционизму док друге предузимају мјере за централизацију контроле под једном свјетском владом.

Revolucija

Данас се налазимо изван старе дихотомије деснице и лијевице. Постоје нове двије стране, потпуно упроштене и опште познате, а то су свјетски економски фанатизам и они који се њему супротстављају. Они који су на страни економског фанатизма су заштићени од стране моћника док ови други су препуштени себи или су потпуно потчињени њиховом утицају и немоћни да пруже отпор.
Више ни једна политичка страна на свијету није у стању да створи антикапиталистичку снагу. Није тешко да се у европској политици пронађе понеки исправан став, шта више, често се то догоди, али стране које износе такве ставове на крају не пронађу заједнички језик којим би створили борбу против новог свјетског поретка, тако да на крају дана, сви заједно доприносимо урушавању демократије.
У доба кад је разлика између банкара и зеленаша само у имену, када банке служе као средство система за уништавање средње и радничке класе друштва, ми као и мигранти које не желимо да примимо ћемо бити радикално искоријењени или трансформисани у неки нови облик миграната који су принуђени да лутају без своје куће, без социјалних права, без културе, без права на живот.
Владајућа класа ће чинити масакр над радницима јер закон слободне трговине је тај по којем се увијек нађе неко вољан да уради исту ствар за мање новца. Шта то даље значи? То значи да квалитет није важан. Глобализација ће значити (нешто што ће касније бити дефинисано као чињеница) да ће европски радници који су се вијековима борили за своја права морати да се такмиче са стотинама милиона обесправљених Кинеза и шта ће се потом десити? И кинески радници ће добити права? Не! Сви ћемо изгубити радничка права. То је класни процес, једноставан за објаснити.

Ако завиримо дубље у историју, можемо да видимо да се сличан процес данашњој глобализацији одвијао на простору Меспотамије и да није показао могућност опстанка и даљег развоја.

Дведесети вијек је био раздобље геополитичког моделовања структуре свјетског поретка. Вијек фашизма и комунизма. Најтежи облик фажизма је био усташки и нацистички. Најтежи облик комунизма у европи постојао је у Албанији. Исправно гледано, идеолошка конфронтација је представљала камуфлажу за геополитичко супарништво. Оба политичка система су убрзо нестала из очигледног разлога тј. своје бруталности. Крајем 20. вијека се појављује нови облик тоталитаризма, много опаснији од претходна два, носи назив глобализам. Носилац тог система су САД које су данас дефинисани као „омиљени пас у граду“ (израз којим се фигуративно дефинише предводничка позиција САД-а). Његова карактеристика би била очување демократске форме, да се представи као владавина народа, међутим пронашао је такве методе контролисања ума, да му до кољена није ни један тоталитарни систем. Некада је идеологија значила све. Људима није било дозвољено да се самостално развијају свој свијет због књига, новина и медија, као и образовног ситема који су константно пружали једну исту идеју. Позната је анегдота када је на Теразијама пјесник Бранко Миљковић скинуо свој црни шешир и узвикнуо: “Живео југословенски мрак!” Кад се једна лаж више пута понови и нико јој не контрира, та лаж постаје истина. Ова прича у данашњем систему је дошла на неки нови ниво. Ниво који тежи ка савршеној контроли маса. Када мртва тијела представљају објшањење шта даље треба да се ради. Временом формула која је заснована на принципу „неједнакост ће потстаћи економски развој“ никада није дала резултате, али се и даље примјењује.
Погрешно примјењена формула транзиције оставља погубне трагове. Ти трагови постоје јер национални економски интерес данас нема ко да заштити. Балкан данас може да крене путем изласка из кризе, путем враћања капитала у предузећа. Међутим, имамо мале људе за такве ствари јер када је профит у првом плану, кроз патогене процесе стечен, трагати за излазом из кризе је немогуће. Да ситуација буде гора, западни капитал који је подметнут у предузећа, подметнут је у циљу даљег разарања, јер главна препрека неолибералном капитализму јесте национална држава.
Не, није то сан, могуће је направити револуцију у систему, оживљавањем државних инстутција, враћањем интереса радника у први план, стварањем капитала у предузећу, све је то могуће док се оставља капитал у предузећу, потпуни заокрет без обзира што би неке елементе и даље били приморани да подешавамо према свјетском систему.
Самоуправни социјализам у СФРЈ је био само фарса, социјална правда није постојала јер држава и партија су били исто. У тоталитарном систему је искључена слобода. Неолиберализам искључује сваку врсту демократије, све бива подређено једном малом броју људи који на бази профита повећава своју моћ и ту нема дилеме.
Јесте, у праву сте ако кажете да од комунизма има нешто горе,наравно да има, антикомунизам! Антикомунизам као побуна безумља и лудила. Кока кола и хамбургер нису симбол демократије. Права радника су тај симбол. Ако направите вишепаритијски систем у држави, елиминишете могућност монопола једне партије водиље, тај систем подстиче систем развоја. Наравно, за то су потребни прави људи.
Ниво индустријске производње без сопствене привреде се не може развити без свог капитала, највећа заблуда је да страни капитал може да помогне на дугорочне стазе. Проблем политичких слобода у току свог ријешавања даје неке другачије резултате од очекиваних, он иза кулиса даје једну нову слику и поставља питање: колико је појединац политички слободан ако је на ивици егзистенције, не може да се лијечи, не може да плаћа образовање својој дјеци и не зна шта је одмор? Остаје да се одговори на питање да ли ће Запад због својих цивилизацијско-културних промашаја у вођењу развојне политике глобализације производње (потраге за што већим профитом) бити принуђен да стимулише нове сукобе и ратове како би очувао своју војно-економску моћ, те придобио нову предност на свјетској сцени.

ИЗВОР: anti-censura.com