Ђакон Ненад Илић: Без одговорног националног медија мали су нам изгледи за опстанак

Српски медији

Запад се све више бави тероризмом, а у специјалном рату који се никада и не прекида ми и даље губимо, на свој начин. Болно је и мање-више познато, али није на одмет да се с времена на време на то подсетимо.

Медији у Србији, као важно оружје у специјалном рату, углавном су под туђинском контролом. У светским размерама медијски рат је интензивнији. Рецимо „Русија данас“ (Раша тудеј) и „Ал Џазира“ постали су важни на светској сцени којом још увек доминира Америка,али код нас медијски рат практично не постоји сем повременог сукоба фракција оних који се под страном контролом боре за власт. Све више се бавимо оним што се дешава другима него оним што се дешава нама. Све више нам то ангажује и емоције, а емоције за своје све више губимо.

Српску ствар или „српско становиште“ бране само изоловани појединци и мале групе. У књигама, на трибинама, на интернету, у нискотиражним часописима, на мање слушаним радио станицама и потпуно незнатно на телевизији.

Колико може да се испрати деловање тих појединаца и мањих група – очигледно је да их има довољно да се направи озбиљна редакција квалитетног медија који би зауставио поробљавање ума, заглупљивање и обезличавање српског народа. Међутим, нема ни трага ни гласа појединцима или удруженим појединцима који би финансирали оформљавање таквог неопходног оружја за борбу у специјалном рату. Да ли због тога што је свако богатство овде нужно повезано са оданошћу колонијалним властима или због потпуног губитка одговорности за народ који је омогућио то богатство, то је питање. Има вероватно и једног и другог.

Док се одговоран национални медиј не успостави – мали су нам изгледи за опстанак, сем као обезличеног и обесправљеног дела веће целине коју заправо и нећемо изабрати.

Постоји мала могућност да се акционарски финансијска база таквог медија обезбеди међу Србима у дијаспори, али они су већ превише често били варани и заваравани од Срба из матице да би се тек тако упустили у пројекат који би у одређеним фазама сигурно био и испод тржишне исплативости.

Док се не нађу национално свесни и одговорни људи међу онима који могу да буду финансијери последње српске одбране, све наде ће остати на оним малобројним и раштрканим хајдуцима у виртуелној шуми, и њиховим сиромашним јатацима. Неки су притом чак и без икаквих јатака. А како ће они жртвовати своје међусобне разлике, које често без организације постају разлог бескрајних расправа, и прикупити се у иоле јединствену реалну снагу и да ли ће до тога уопште доћи – само Бог зна.

Има ли Срба међу богатим људима? 🙂 Или је Маркс био сто посто у праву – класа је важније одређење?

ИЗВОР: ђакон Ненад Илић, Стање ствари