APATIJA

U davna vremena u Kini su postavljali novog cara.

Golobradog mladića koji je preuzeo presto od svog bolesnog oca.

Na svečanosti u carevu čast, naredi mladi car državnom sekretaru da mu dovedu najtalentovanog, mladog slikara u carstvu.

 

Kada mladić stupi pred cara, on mu reče : :

 

„ Naslikaj mi najsavršenijeg petla na svetu.“

 

Mladić se duboko pokloni pred carem i , ne dižući glavu, povuče unazad.

 

Prošlo je pola veka careve vladavine.

Napravi car veliku svečanost i pozva silne goste.

 

U jednom trenutku, dok je ćaskao sa caricom, stari car se obrati starom državnom sekretaru :

 

„ Šta bi sa onim slikarom što je trebao da mi naslika najsavršenijeg petla na svetu?“

 

Stari državni sekretar naredi dvorskom komorniku da odmah pronađu onog slikara.

 

Stari slikar se pokloni pred starim carem.

 

„ Tražio sam od tebe“ – reče car – „ da mi naslikaš najsavršenijeg petla na svetu.“

 

Slikar klimnu glavom, uze veliki beli list papira i nacrta pred carem jednim potezom najsavršenijeg petla na svetlu.

 

Car poskoči od zadovoljstva i stade da se divi lepoti petla.

 

„ Prelepo. Nikada nisam video lepšeg petla. Šta si radio sve ove godine? Zašto ranije nisi došao?“

 

„ Vežbao sam da nacrtam petla“

Ubi nas apatija.

Razočarani smo u sve.

Najviše u sebe.

I to krijemo.

 

Bežimo od sebe u banalnost.

Ili se iseljavamo.

Misleći da ćemo u tuđini pronaći sebe.

Ali , bežanje nas neće spasiti tuge.

 

Tražimo uvek neke izgovore.

I što ih više nalazimo, oni su sve gluplji.

Ljutimo se na neke druge.

Koji nisu krivi za naše slabosti.

 

Tražimo od drugih da urade ono što mi ne smemo.

I onda se razočaramo.

U njih, jer ništa ne čine.

Samo nas podsećaju na naše slabosti.

 

Naričemo nad našom sudbinom.

Ništa ne možemo da promenimo.

Sve je unapred određeno.

I predajemo se bolnoj apatiji.

 

Nemamo velikih ideja.

Velika ideja traži žrtvu i posvećenost.

Na to nismo spremni.

Želimo svet da prožderemo brzo. Sami.

 

Kada se prejedemo života, bolujemo.

Krivimo, opet, druge što nas ostaviše.

Ne možemo da podnesemo usamljenost.

Ona nas više boli od praznog života.

 

Ljutimo se što su nas pokvarili.

Pravdamo se da nismo bili čvrsti.

Istrajni. Nismo se odupreli.

Mogli smo da biramo, ali smo popustili.

Predajemo se sudbini.

Ne možemo ništa da promenimo.

U sebi.

Sujetni smo i lenji duhom.

 

Razara nas pomisao da život nema reprizu.

I pohlepno grabimo sve više.

A dobijamo sve manje.

I propadamo.

 

Mi smo za života već zaboravljeni.

I tu istinu znamo.

Samo je potiskujemo.

Plašeći se da nas ne pokrene u borbu.

 

Apatija se leči pobunom.

Svakodnevnom. Ličnom.

Na svakom mestu. U svakom trenutku.

Kada branimo ljudsko dostojanstvo i moralnu vertikalu.

 

Nije važno koju veličinu branimo.

Nego, koji princip.

Čovek sa principima hoda uspravno.

Zvezdano nebo ga uzdiže.

 

Velike promene počinju malim koracima.

Neprimetnim. Koje pravimo u našem okruženju.

I menjamo svet oko nas.

Pravimo ga boljim i pripremamo za velike promene.

 

Naš odnos prema svetu je odraz našeg unutrašnjeg života.

Ako naš život ne valja, ne možemo da menjamo svet.

Prljavim životom se ne dostiže čistota duše.

Praznom dušom se ne može ispuniti svet.

 

Znanje, poštenje, rad i upornost se isplate samo na duži rok.

Život nije šprint u završnici  kratke trke.

Nemojte da se brukate na kratkim stazama.

Istrčite maraton i prenesite dobru vest čovečanstvu.

Blago njim, koji su bogati i moćni, lažete sebe.

Nikada se ne biste menjali  sa njima.

Mogli ste i vi da budete takvi, ali niste pristali da služite.

Slobodu koju imate čuvajte za završnicu, kada se podvlači crta.

 

Ne možete da preskočite sami sebe.

Pa, zašto to uporno pokušavate?

Ne priliči vam da budete cirkusant.

Ostanite verni sebi i branite čistotu izvorišta.

 

Ništa vam nije teško da uradite.

Radujete se što učestvujete u stvaranju velikog dela.

Predajete se svim snagama da uspete.

Ako vi ne uspete, neko će sigurno to ostvariti.

Ispunjni ste što ste ste bili na pravom putu.

 

Kineski slikar je čitav život vežbao.

I napravio je savršeno delo.

Sizif čitav život gura kamen uz brdo.

Možda je smisao u tom guranju.

Možda na vrhu planine  i nema ništa.

 

Pobedite apatiju.

Vežbanjem.

Upornost stvara delo.

Savršeno.

 

Branko Dragaš