Antologija: “Ne diraj moje ognjište“

„Najvažnija je poruka da ne smemo dozvoliti nikome da dira naše ognjište, da ruši naše crkve i manastire, da nam se konstantno nameće pečat kolektivne krivice“.

U ovo savremeno doba, kada se polako brišu sve moralne i tradicionalne vrednosti, kada se perfidno radi na brisanju identiteta svakog Srbina, kada nam decu uče iz šturih i sažetih udžbenika, najteže je ostati Čovek, patriota i rodoljub. Upravo iz tih razloga porodica Pavlović, Ljubiša i Gordana i Akademik Olga Zorić, zajedno sa izdavačkom kućom SVEN iz Niša, pokrenuli su projekat-antologiju „Ne diraj moje ognjište“.

Teško je bilo napraviti odabir, jer su pristigli radovi bili izuzetno kvalitetni. Knjigu čine priče i pesme 61. pisca, kako iz Srbije tako i iz rasejanja-Crna Gora, Hrvatska, Republika Srpska, Austrija, Amerika, Švajcarska i time ona ima međunarodni karakter.

Najvažnija je poruka koju ova vredna knjiga nosi, a to je da ne smemo dozvoliti nikome da dira naše ognjište, da ruši naše crkve i manastire, da nam se konstantno nameće pečat kolektivne krivice.

Priče i pesme su rodoljubive, patriotske, o progonima, o golgoti koju je srpski narod preživio; i treba da budu nauk za mlade generacije da nikada više ne dozvole nikome da stavi ruku na nešto naše, da je Srbija jedina Otadžbina koju imaju i da se ognjište čuva kao oči u glavi.

Gordana Pavlović, književnica
Član UKS-a i redovan član Matice srpske

 

Mali deo uvodne i završne reči Akademika Olge Zorić:

„…No, pisana reč ima izuzetnu ulogu u istorijskom kontinuitetu. Ona predstavlja ne samo istorijski, već kulturni, duhovni, naučni i dokumentarni pečat onoga što čini životnu arhitekturu pojedinca, naroda ili društva u celini. Priređivači ove antologije su, rukovođeni time, želeli da se ovom niskom bisernih zapisa utisnu pisani trag o istoriji srpskog naroda izliven iz književnih pera onih koji svedoče o ljudima i događajima u Srbiji tokom 20. veka.

Ova antologija ima za cilj da iz ugla pojedinca, kroz književna ostvarenja i zapise svedoka jednog vremena, prikaže istorijske i paraistorijske tokove koji svojim vijugavim putanjama meandriraju kroz prikazane i neprikazane tokove naše države i društva. Istorija pojedinca ili jedne porodice, često može vernije oslikati istorijske i društvene prilike i tokove, nego faktrografski nabacane činjenice pojedinih istoričara istrgnute iz konteksta i iz čijih zapisa naša deca uče o svojoj državi i društvu. Odabrana književna ostvarenja sabrana u ovu antologiju čine dragocene istoriogarfske i etnografske deliće srpskog naroda…“

Gordana Pavlović, književnica, Član UKS-a i redovan član Matice srpske, takođe potemcira potrebu očuvanja svesti o istoriji, stradanjima, srpskim žrtvama…

„…Nemamo pravo da zaboravimo našu slavnu istoriju, da dozvolimo da se sve žrtve stradale u dvadesetom veku zaborave. Ne smemo dozvoliti da nam ugase ognjište- simbol svega onoga što zaista jesmo. Svojim rečima, delima, da im stavimo do znanja da poštuju i vole sve ljude, bez obzira na veru i naciju, ali da čuvaju svoj identitet, poreklo i korenje.
Moramo da se uspravimo, pokažemo i dokažemo našoj deci da je čast i privilegija biti rođen kao Srbin, da treba da idu u korak sa vremenom, ali NIKADA ne smeju da zaborave ko su i kolika je cena plaćena za svaki pedalj ove Srbije, da samo najbolji i najpoštovaniji ljude čine dobra dela i ulažu svoje znanje, rad, ideje za napredak, prvo za Otadžbinu, za svoj narod, svoje bližnje, pa tek onda za sebe. Da je vatra srpskog ognjišta davno zapretena i najmanji ugarak je dovoljan da se rasplamsa i ljubavlju, sa verom u Boga, osvetli i ugreje kako ukućane, tako i sve ljude plemenitog i velikog srca. Isto tako ta vatra mora biti dovoljno jaka i vrela, da opeče zlonamerne uz poruku:“Ne diraj moje ognjište!“…

Ljubiša Pavlović navodi razloge za nastanak ove knjige.

„…Udarili su nam na svetinju, dedovinu, na jezik, školstvo, obrazovanje. Urušavaju sve ono što jesmo, otimaju i prave nas robovima. Pokušavaju nam prišiti dela koja nismo učinili.

Baš zbog toga je i nastala ova knjiga, da se pokaže, ali i dokaže, da postoje još znameniti ljudi kojima je Otadžbina svetinja i koji se ne mire sa nastalom situacijom. Što nas više pritiskaju-bićemo glasniji i u nama će se stvarati sve veći otpor da sačuvamo ono što imamo, ali i vratimo Kosovo i Metohiju pod svoje okrilje i doživimo da se svi proterani vrate na svoje ognjište. Neka se zabeli dim iz dimnjaka svakog domaćina i neka plovi beskrajnim prostranstvom vasione šaljući poruku ovo je Srbija! Srećan sam ako smo ovom knjigom bar delimično ukazali da postoje ljudi koji se ne mire sa surovom realnošću, kojima je stalo do Srbije, očuvanja teritorije, jezika, običaja i ognjišta svojih predaka! Na kraju poručio bih svim svojim savremenicima- Čuvajte i negujte svoje ognjište! Ono Vam nije poklonjeno od roditelja. Pozajmljeno je od vaše dece da ga sačuvate i vratite njima, a oni svojoj deci i tako sa kolena na koleno. I sve što nismo uspeli sačuvati, imamo dug da se borimo i vratimo pod okrilje srpske države i vratimo svojoj deci, a oni da čuvaju za svoju. Samo tako će srpsko ognjište biti sačuvano! Živela Srbija!“

Neke od objavljenih pesama u ovoj knjizi

 

GRAČANICE, SRPSKOG OKA ŠARENICE

Gračanice moja mila,
jutros si se probudila,
kao božur sva crvena
glave svoje svetonosne otkrivena,
i s odore vlastelinske
svih zavetnih ordenova i znamenja
pokradena,
ispod neba zatvorenog, skamenjena,
bez kuknjave u tišini uzdignuta
i mermernim dostojanstvom netaknuto
presvučena.
Gračanice moja mila
kao božur otkinuta i bačena
u krvava zla korita, al` ko vila
nedostupna, uznesena.
Zlo sad hara, svud tumara
i za srpske glave pita
gde ih ima preostalih
da ih seku i skrnave…
Al` ti stojiš netaknuta iznad reke
tog ludila i krvava,
jer će stići svu prevaru nakaradnu
vaseljenskog duha snaga.
I ti ćeš mi Gračanice
opet biti ona ista, sva u mermer presvučena,
nevestinjski ona čista,
ona moćna i sva draga,
na spasenje božjeg Hrista
božur cveće koje samo
na Kosovsko – metohijskoj svetoj zemlji,
zbog ikone srpske slave,
srpske sreće,
vaskrsnula slavom Hrista vaskrsava.
Gračanice rujno srpsko pramaleće
opet ćeš ti biti božur,
to jedino srpsko sunce koje nigde
osim uz te i skute ti
nići neće,
jer ne može Gračanice
ni u jednog ženskog bića no u tebe
rumen pravde svekolike, vaseljenske,
zarit lice
do u tebe, srpskom zorom zorne zore
obasjano obasuta.
Ti božurna i rasuta iskro božja
Gračanice,
šarenice srpskog oka, netaknuto sačuvana,
nedirnuta!

Autor: Ljiljana Rim Živković

* * *

 

LEVI OBRAZ

Pogled za zemlju
prikovan,
desni obraz
izgreban,
na leđima teret
zakovan,
ruke zgrčene u ranama,
kolena od klečanja oderana,
odeća stara, iscepana,
uzdiše,
a sam sebe hrabri
samo na dovratak
da se nasloni,
prekrsti, zakorači
u manastir ulazi
tišinu naruši
anđeoski glas
iz njega
kao slavuja poj
„Gospodi, pomiluj…“
Pred oltar pada
i ređa molitve
za rođene svoje
za nepoznate
za iznemogle
za decu, za odrasle,
moli, preklinje,
od glasa mu jače
samo stomak zavija,
sve u njemu plače,
graške znoja po čelu
od patnje, boli,
a on svetli,
molitve zbori:
„Gospode ti oprosti…“

Oproštaj traži
za one
što ga uniziše,
u kal gurnuše,
hleb iz ruku oteše,
ognjište ugasiše,
oca i majku ubiše,
desni obraz
bičem ošinuše,
nateraše
da kopa grobove
golim rukama,
na kolenima,
sve mu uzeše
sem vere.
Oproštaj traži,
za one
pred kojima se
posle svega
uspravi,
u razarajućem bolu
prekrsti,
gleda
kuću u plamenu
i njih, horde,
u zverskom pohodu,
okrvavljeni slave
ubijeno,
uništeno,
spaljene nade,
gleda
dok mu se u očima
suze lede,
kamene,
pred njih stade
levi im obraz okreće
i tiho izgovara:
„Oprosti im Bože, ne znaju šta rade…“

Autor: Gordana Pavlović

IZVOR: kmnovine.com