Англицизми, проблем?

У нашој јавности повремено се покреће тема очувања српског језика, као претња коме се наводе англицизми. Ова позиција, међутим, није дубље разрађена и човек би могао претпоставити да је налет енглеских речи упоредив са, на пример, свеприсутношћу германизама, употреби француског, или коначно употребом самог енглеског у земљама као што су Србија и Русија у неком другом времену.

Заправо је реч о потпуно различитом феномену; глобализација и талас англицизама које доноси није никаква културна доминација енглеског језика, као што је то био случај у горе наведеним примерима. Овде се не може говорити о превласти стране културе, већ о потпуном уништењу културе, укључујући и саме енглеске. Ради се о стварању аморфног, једнообразног света, разарању свега од естетске, или било које, вредности; зато је неопходна дистинкција између традиционалних англицизама (џентлмен, џокеј, смокинг итд) и маси израза који се намећу путем технологије, који су карактеристичне за јапијевски тип итд. Значајно је да се схвати да наш непријатељ није енглеска култура или енглески језик (чак ни термин западна култура, иако бољи јер подцртава централну улогу Сједињених Америчких Држава у гушењу традиционалних култура, није нарочито добар јер поново имплицира да је у питању култура аутентична за одређени простор и народ), већ да се, напротив, залажемо за очување сваке традиционалне културе; да наш непријатељ дела на нивоу читавог света и да му је разарање културне баштине један од главних циљева.

Енглеска култура се може и мора изучавати, уз разумевање да је званична енглеска политика можда најдоследније (односно најдуже) антисрпска. Изучавајући енглеску културу настављамо традицију најбољих Срба – Његоша, Лазе Костића, Црњанског, Борислава Пекића, Николе Кољевића. То треба, наравно, потпуно одвојити од промовисања тековина енглеске политичке философије међу Србима, иако је то углавном рађено (краљ Петар, Владимир Јовановић…) са племенитим мотивима; као и напустити сваку апологију према савезништву са Енглеском, чак и када су ка њему тежиле тако светле личности као Слободан Јовановић или, у једном тренутку, кнез Павле.

Међутим, и када су Енглези у питању треба се сетити опаске Версилова у “Младићу” да када оде у Европу, осећа се као једини Европљанин тамо; и да је њему, и Русима, много дража европска култура него самим Европљанима; и колико је мучно посматрати судбину те Европе, и тамне облаке који се надвијају над њом. Традиционалне европске културе (а Енглези су, уз сву своју инсуларност, европска култура) и њихово неговање је оружје против јапи “англицизама” и осталих тековина глобализације.

 

ИЗВОР: stavmladih.com