Anglicizmi, problem?

U našoj javnosti povremeno se pokreće tema očuvanja srpskog jezika, kao pretnja kome se navode anglicizmi. Ova pozicija, međutim, nije dublje razrađena i čovek bi mogao pretpostaviti da je nalet engleskih reči uporediv sa, na primer, sveprisutnošću germanizama, upotrebi francuskog, ili konačno upotrebom samog engleskog u zemljama kao što su Srbija i Rusija u nekom drugom vremenu.

Zapravo je reč o potpuno različitom fenomenu; globalizacija i talas anglicizama koje donosi nije nikakva kulturna dominacija engleskog jezika, kao što je to bio slučaj u gore navedenim primerima. Ovde se ne može govoriti o prevlasti strane kulture, već o potpunom uništenju kulture, uključujući i same engleske. Radi se o stvaranju amorfnog, jednoobraznog sveta, razaranju svega od estetske, ili bilo koje, vrednosti; zato je neophodna distinkcija između tradicionalnih anglicizama (džentlmen, džokej, smoking itd) i masi izraza koji se nameću putem tehnologije, koji su karakteristične za japijevski tip itd. Značajno je da se shvati da naš neprijatelj nije engleska kultura ili engleski jezik (čak ni termin zapadna kultura, iako bolji jer podcrtava centralnu ulogu Sjedinjenih Američkih Država u gušenju tradicionalnih kultura, nije naročito dobar jer ponovo implicira da je u pitanju kultura autentična za određeni prostor i narod), već da se, naprotiv, zalažemo za očuvanje svake tradicionalne kulture; da naš neprijatelj dela na nivou čitavog sveta i da mu je razaranje kulturne baštine jedan od glavnih ciljeva.

Engleska kultura se može i mora izučavati, uz razumevanje da je zvanična engleska politika možda najdoslednije (odnosno najduže) antisrpska. Izučavajući englesku kulturu nastavljamo tradiciju najboljih Srba – Njegoša, Laze Kostića, Crnjanskog, Borislava Pekića, Nikole Koljevića. To treba, naravno, potpuno odvojiti od promovisanja tekovina engleske političke filosofije među Srbima, iako je to uglavnom rađeno (kralj Petar, Vladimir Jovanović…) sa plemenitim motivima; kao i napustiti svaku apologiju prema savezništvu sa Engleskom, čak i kada su ka njemu težile tako svetle ličnosti kao Slobodan Jovanović ili, u jednom trenutku, knez Pavle.

Međutim, i kada su Englezi u pitanju treba se setiti opaske Versilova u “Mladiću” da kada ode u Evropu, oseća se kao jedini Evropljanin tamo; i da je njemu, i Rusima, mnogo draža evropska kultura nego samim Evropljanima; i koliko je mučno posmatrati sudbinu te Evrope, i tamne oblake koji se nadvijaju nad njom. Tradicionalne evropske kulture (a Englezi su, uz svu svoju insularnost, evropska kultura) i njihovo negovanje je oružje protiv japi “anglicizama” i ostalih tekovina globalizacije.

 

IZVOR: stavmladih.com