Andrej Rajevski: Kosovo će biti oslobođeno!

General Ratko Mladić, koji je napunio 75 godina, prošle nedelje je osuđen na doživotnu robiju od strane NATO kengurskog suda pod nazivom  „Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju“, ili MKTBJ. Vredno je pomena to da je Mladić – isto kao predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić i predsednik Srbije Slobodan Milošević pre toga – bio uhapšen i isporučen NATO mučiteljima od strane srpskih vlasti. To nam kaže sve što nam je potrebno da znamo o tekućem kolonijalnom statusu Srbije i o kompradorskoj prirodi režima koji je na vlasti u Beogradu.

Sa stanovišta Anglocionističkog carstva, suština je u tome da se ponizi narod koji mu je prkosio. Jer – budimo sasvim jasni – baš to je onaj pravi i neoprostivi greh za koji Srbi snose krivicu i zbog čega su ponižavani: oni su se usudili da se suprotstave Anglocionističkom carstvu i oni su to učinili sa osloncem na sopstvene snage, i to čak bez značajne ruske podrške. Bosanski Srbi su bili jedini koji su prkosili Sjedinjenim Državama, Evropskoj Zajednici i NATO paktu ne samo bez podrške Rusije, nego čak i bez podrške jugoslovenskih vlasti iz Beograda (Slobodan Milošević je nametnuo sankcije svojoj srpskoj braći u Bosni!). Postupajući tako, bosanski Srbi su pokazali svetu primer hrabrosti kakav tipični savremeni Evropljanin nije sposoban ni da zamisli, a kamo li da shvati. Rat u Bosni je uglavnom bio loše shvaćen dok je trajao, a sada je već u velikoj meri zaboravljen. Bez obzira na to, ja bih ustvrdio da je taj rat odigrao apsolutno ključnu ulogu u oblikovanju decenija koje su usledile. Zato, hajde da se potsetimo na nekoliko stvari koje su se tada odigrale.

Pre svega, to je bilo studija slučaja džinovskog licemerja, izdaje i kukavičluka, od čega zastaje dah. Licemerja – zato što je Srbima izdata „zapovest“ koja je glasila „ne smete se otcepljivati,“ dok je zapovest Slovencima, Hrvatima, bosanskim Muslimanima i, kasnije, Albancima glasila upravo suprotno: otcepljujte se, tako što ćete administrativne granice pretvarati u državne. Izdaje – zato što je Jugoslavija bila jedna od država-osnivača Pokreta nesvrstanih, pa ipak navodno nesvrstane države su se svrstale uz Imperiju i protiv Jugoslavije. Najzad, kukavičluka – zato što ni jedna jedina zemlja nije smogla hrabrosti da kaže istinu o genocidu nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni u vreme Drugog svetskog rata dok su, istovremeno, prolivali cunamije suza za Kambodžu, Ruandu i, naravno, onaj obavezni „holokaust.“ Svi su odvraćali pogled, i baš oni koji su takoreći dan ranije vršili nečuvena zverstva (a na Hrvate i Nemce to se posebno odnosi) „velikodušno“  su posavetovali srpske žrtve da prošlost prepuste zaboravu i da istorija više nije bitna. I kada je na kraju međunarodno pravo otvoreno i bezobrazno bilo narušeno, kada su „zapadne  demokratije“ upotrebile svoje vazduhoplovne snage za pružanje podrške UČK teroristima i siledžijama, ni jedan jedini pravnik ili političar nije imao dovoljno mozga da shvati šta se dogodilo. Dogodilo se to da je onoga dana kada je prva bomba pala na Srbiju celokupan međunarodnopravni poredak izgrađen posle Drugog svetskog rata bio smrtno pogođen. Teško mi je da sebi predstavim išta sramnije i odvratnije od ponašanja evropskih zemalja koje ne samo da nisu mrdnule prstom u odbranu države koja je pripadala njihovom krugu, nego su oduševljeno učestvovale u zlobnom i sramnom ratu koji je bio poveden protiv srpskog naroda.

Zaista, taj rat je obuhvatao „sve po spisku,“ svaki prljavi trik je bio iskorišten protiv Srba: brojne „fols fleg“ operacije, pseudo genocidi, ilegalno tajno naoružavanje terorističkih družina, tajna isporuka oružja primaocima koji su se zvanično nalazili pod embargom, ciljani napadi na građansko stanovništvo, upotreba zabranjenog oružja, korišćenje zvanično „demilitarizovanih zona“ da bi se prikrile (do zuba naoružane) pozamašne vojne formacije… Šta god hoćete, toga je bilo. Ako je nešto bilo odvratno, bilo je sigurno upotrebljeno protiv srpskog naroda. Čak i ciljani napadi na dotadašnju svetinju – novinarsku profesiju – bili su dozvoljeni ukoliko su novinari bili Srbi. A što se Srba tiče oni su, to se podrazumeva, bili demonizovani. Milošević je postao „novi Hitler“ (skupa sa Sadamom Huseinom) a oni Srbi koji su se latili oružja da bi odbranili svoju zemlju i svoje porodice postali su genocidni Četnici.

Jedan od najgorih aspekata ovoga rata bilo je apsolutno poražavajuće ponašanje muslimanskih država i zajednica širom sveta. Oni su se svi svrstali u znaku podrške svojoj navodnoj „braći“ u BiH, mada su ovi zadnji bili (1) korisne budale Imperije, (2) najvećim delom nereligiozni, i (3) ukoliko jesu bili religiozni, onda bliži saudijskoj „vahabi“ mustri islama (kao i u Čečniji, uzgred budi rečeno). Umesto da se potrude da razumeju šta se stvarno događalo, ogromna većina muslimana širom sveta odreagovali su impulsivno, na način koji bih ja nazvao „grešila ili ne – to je moja umma!“ Čak su i Iranci upali u Anglocionističku zamku. Muslimani širom sveta postali su žrtve imperijalne prevare i nepunu deceniju kasnije našli su se u istovetnom položaju u kome su pre toga bili Srbi.

Ima i takvih koji bi rekli da je to bilo neka vrsta karmičke pravde, ali ja se tome uopšte ne radujem zato što su muslimani koji su na svojoj koži osetili oštricu imperijalne politike većinom bili nevine žrtve, a ne političari koji su se svrstavali uz savremene Krstaše i Jevreje a protiv svojih suseda pravoslavaca. Fiktivni „genocid“ bosanskih muslimana od strane Srba, a pogotovo mit o Srebrenici, Imperija još uvek koristi u nastojanju da podeli pravoslavne hrišćane i muslimane, da bi na taj način efikasnije gospodarila i jednima i drugima ili – još bolje – da bi se oni jedni protiv drugih međusobno tukli.

Da, svi antimuslimanski ratovi koji su bili vođeni posle 9/11 imaju svoje metodološke korene u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Dolazi, međutim, dan kada će muslimanima to postati jasno. Oni će tada kritički preispitati ono što su mislili da su znali o ratovima u Bosni i na Kosovu.

Trenutno, isti zapadni licemeri koji zvocaju o „ruskoj okupaciji Krima“ zaboravljaju da je tamo bio održan referendum gde je 96, 77% stanovništva glasalo da se priključe Rusiji. Ili, kada to i pomenu, oni kažu da je to bilo protivzakonito zato što su ljudi navodno glasali dok je u njih „bilo upereno oružje.“ Ali ono što nikada ne spominju je to da na Kosovu nikakvog referenduma nikada nije ni bilo, čak ni posle potpunog etničkog čišćenja Kosova. (Najveći od svih lažova, Obama, čak je jednom prilikom ustvrdio da je Kosovo napustilo Srbiju posle sprovedenog refereduma!)

[ANTRFILE: Znam da se u gornjim redovima koriste izrazi koji su neuobičajeni u političkim analizama. Reči kao „licemerje,“ „izdaja,“ „kukavičluk,“ „sramno,“ „odvratno“ i slične deluju isuviše pristrasno, emotivno i nedovoljno objektivno ili neutralno. Međutim, ja sa ponosom objavljujem svoj potpuno neneutralni stav u odnosu na ovaj apsolutno odvratni i nemoralni rat protiv srpskog naroda. Na osnovu čega bi se mogli nadati nekakvoj promeni u ovom odvratnom svetu u kome živimo ukoliko ne bi koristili moralne kategorije i ako ne bi izražavali bes onda kada je taj bes opravdan? Baš onako kako je Kenedi izjavio da je Berlinac i kao kada su desetine hiljada pasivnih TV posmatrača sa ispranim mozgovima izjavljivali da su „Čarli Ebdo,“ ja sada izjavljujem da sam ja ponosni i nepokajani srpsko-bosanski Četnik! Kada je u pitanju srpski narod, kod mene nema „neutralnosti“ niti je želim i – tačka!“]

Ima još jedan prilično zaboravljeni događaj iz istog perioda, ali za koji bi se moglo reći da predstavlja vododelnicu. To je bilo 24. marta 1999. kada je ruski premijer Evgenije Primakov, tokom leta za Vašington, saznao da su SAD i NATO napale Jugoslaviju. Primakov je smesta naredio svom pilotu  „nalevo krug“ iznad Atlantskog okeana uz uputstvo da se vrati za Rusiju. Primakov, koji je preminuo 2015. godine, bio je vrlo uvaženi državnik i diplomata, sa reputacijom koja je ostala netaknuta do današnjeg dana. Njegov zaokret iznad Atlantskog okeana biće zabeležen u istoriji kao prvi vesnik ruskog otpora Imperiji. Moglo bi se reći da je to obeležilo kraj jedne ere kada je Rusija još uvek gajila naivne nade da njeni zapadni partneri ipak nisu sve sami gangsteri i nasilnici. I još jedna stvar: Primakov je bio upravo ona vrsta aktera iz ruske duboke države koji je mogao da odigra ključnu ulogu u smenjivanju Jelcina. Moguće je da ćemo jednoga dana saznati da je baš linč srpskog naroda od strane Zapada odigrao opredeljujuću ulogu u dovođenju Vladimira Putina na vlast. I to bi predstavljalo još jedan primer karmičke pravde.

Najzad, američko-natovska agresija na Jugoslaviju pokazala je po prvi put ograničene domete udara vazduhoplovstvom i krstarećim raketama na dobro utvrđenog protivnika. Sedamdeset osam dana pod udarom bombi i raketa jeste bilo bolno, povredilo je i ubilo veliki broj civila, ali srpska vojska na Kosovu ostala je u suštini netaknuta. To je razlog zašto su udari iz vazduha morali biti prošireni na čitavu Jugoslaviju, da bi se izterorisali civili, onako kako su Britanci to radili tokom Drugog svetskog rata protiv Nemačke a Izraelci protiv Libana 2006. godine. Ali ono što je na ishod presudno uticalo nije bila primena NATO  vazdušnih sredstava, nego je to bio jednostavan i ciničan dogovor između Miloševića i Imperije: ukoliko on pristane da preda Kosovo, biće mu dopušteno da ostane na vlasti. Milošević je to prihvatio, da bi kasnije bio ubijen u Hagu. Toliko o onima koji svoju budućnost poveravaju Imperiji …

Gledajući unazad, moglo bi se oprostiti nekome ko bi odavde izvukao zaključak da je srpski narod bio potpuno ponižen i da je njihov duh otpora skršen. U određenoj meri to nesumnjivo jeste tačno, i to objašnjava postojanje pro-NATO i pro-EU političkih snaga u današnjoj Srbiji. Međutim, one postoje isključivo zahvaljujući tome što ih Imperija finansira i održava (na primer, srpski mediji su u potpunosti pod kontrolom Imperije). Dozvolite mi da vam predložim sledeći misaoni eksperiment.

Zamislite za trenutak da je Imperija propala. Više nema NATO pakta, pa verovatno ni EU. Hajde da dopustimo da još uvek tavori neki suženi NATO i neka mala EU, uprkos svemu. Ali – što je bitno – više nema Kamp Bondstila. Šta mislite, šta bi se u tom slučaju moglo dogoditi?

Etnički očišćena Krajina po svoj prilici nije vredna da se zbog nje ratuje. Pod pretpostavkom da ste Srbin, da li bi zaista želeli da imate Hrvate za susede? Koliko bi bilo pametno da svoj život i živote svoje porodice stavljate na kocku živeći u malim i praktično neodbranljivim enklavama, gde bi bili okruženi ljudima koji su bezbroj puta dokazali da će – kadgod im se ukaže prilika – pokušati da jednu trećinu vašega naroda prevere, trećinu pobiju i trećinu proteraju? Naravno, mnogi Hrvati su divni i pristojni ljudi kojima ne bi palo na pamet  da sprovode Ustašku politiku, ali se pokazalo da u praksi ti dobri Hrvati nisu imali nikakvu težinu ni u Drugom svetskom ratu ni u zadnjem  imperijalnom ratu protiv srpskog naroda. Da sam Srbin, ja nikada ne bih ni razmišljao o povratku u Krajinu, prosto zato što je rizik prevelik.

Bosna je, međutim, druga priča. Jadni bosanski Muslimani bili su iskorišćeni kao topovsko meso i neizbežno će kad tad shvatiti da su se u ovom ratu svrstali na pogrešnu stranu. Prema tome, za Bosnu još uvek ima nade. Pored toga, bosanski Srbi su ipak pobednici u ratu koji se tamo vodio. Da, oni su na kraju bili prinuđeni da prihvate lošu ponudu zato što su se, u suštini, sami borili protiv čitave planete. Ali, sa druge sgrane, moglo bi se takođe reći i to da je njihova odvažnost prinudila imperijalni blok da prihvati postojanje Republike Srpske u okviru Bosne, što oni svakako nisu želeli. Upoznao sam dovoljno bosanskih Srba da bih mogao reći za njih da su izuzetno žilavi i hrabri i da će čim NATO propadne, a to će se neminovno dogoditi, oni lako doći u položaj da propisuju uslove budućeg suživota bosanskim muslimanima i Hrvatima. Kada se to dogodi, nadam se da će Rusija aktivno ponuditi svoj „čečenski obrazac“ i da će na bosanske Srbe uticati da prema svojim bivšim neprijateljima zauzmu čovečan i umeren stav. Držeći u vidu to da, avaj, optužbe na račun bosanskih Srba da su i oni činili ratne zločine nesumnjivo sadrže jezgro istine, mada količina tih zločina nije ni blizu onoga što se tvrdilo u propagandi, ja sam uveren da će se bosanski Srbi ovom prilikom ponašati suzdržano i časno.

A šta reći za Kosovo? To je mesto gde se nalazi na stotine pravoslavnih crkava i manastira koji su bili uništeni i gde je na hiljade Srba bilo pobijeno (dok je NATO sve to posmatrao ne preduzimajući apsolutno ništa da ova zverstva spreči!).

Recimo samo to da kada bih ja imao prijatelja Albanca koji živi na Kosovu danas, ja bih mu najiskrenije savetovao da se čisti odatle dok mu se još pruža prilika da to učini. Kosovo će biti prvo mesto u Evropi gde će klatno istorije poći u suprotnom smeru.  Nema šanse da se Srbi ikada pomire sa otimačinom svoje predačke zemlje i duhovne kolevke udruženom operacijom albanskih gangstera i zapadnih ratnih vazduhoplovstava. Niti bi trebalo da to učine. Navodno «nezavisno» Kosovo pod albanskom okupacijom je fikcija koju je moguće održavati samo uz pomoć Imperije. Onoga trenutka kada se ona stropošta, Kosovo će biti oslobođeno.

Trenutno, srpski narod je raskomadan i geslo „samo sloga Srbina spasava“ dokazalo se kao istinito. Srpski narod u ovom trenutku jedva opstaje, a njegovo jedinstvo je ugroženo. Čak i službena Srpska pravoslavna crkva nalazi se pod kontrolom episkopa prozapadnih ekumenista koje se oslanjaju na građanske vlasti da bi protivzakonito progonili vladike koji odbijaju da kleknu pred Novim svetskim poretkom, kao što je, primerice, vladika Artemije raško-prizrenski.

Tokom svoje duge i često tragične istorije Srbi su preživeli i gore stvari tako da ne smatram da će trenutna noćna mora uništiti srpski nacionalni identitet. Naprotiv, ubeđen sam da će se srpski narod ujediniti (Crna Gora i Bosna su u odnosu na Srbiju otprilike isto što Ukrajina i Belorusija za Rusiju). Kada se to bude dogodilo, svi oni koji su se pridružili imperijalnoj linč rulji protiv Srbije stideće se da srpskom narodu pogledaju u oči.

Ovih dana Imperija proslavlja svoju prividnu pobedu pred kengurskim sudom koji je uspostavila u Hagu. Međutim, oni zaboravljaju da je savremeni srpski nacionalni identitet utemeljen na neuporedivo većem porazu koji je, uzgred, Srbima bio nanet na samo nekoliko kilometara severozapadno od takozvane „prestonice“ navodno „nezavisnog“ Kosova, Prištine, i to na mestu koje nosi naziv Kosovo polje. Da, savremena Srbija je nastala na velikom porazu! Oni koji danas likuju zbog svoje pobede nad srpskim narodom neka se zamisle nad tom činjenicom.

U međuvremenu, Imperija se još uvek bavi ponižavanjem. Njena najnovija žrtva je Olimpijski komitet Rusije, zapravo sve ruske atlete, kao i ruski narod u celini. To je za njih sasvim normalno i bilo bi posve naivno očekivati išta drugo od svetskog poretka koji je bio rođen istoga dana kada se Imperija okomila na Srbiju. U doglednoj budućnosti, licemerje, izdaja i kukavičluk ostaće uobičajeni obrazac ponašanja bez obzira na to što je na antivrednostima takve vrste nemoguće išta trajno i od vrednosti sagraditi. Pored toga, licemerje, izdaja i kukavičluk su beskrajno nemoćni da ikoga nadahnu, pa samim tim nose klicu sopstvene propasti. Prema tome, oslobođenje Kosova neće biti samo čisto političko, već – što je neuporedivo važnije – moralno i duhovno. U svetu kojim upravljaju, pa čak i definišu, licemerje, izdaja i kukavičluk – a laž pre i iznad svega – Kosovo ne može biti oslobođeno. Dodao bih da mi, svi mi, nećemo biti ni dostojni slobodnog Kosova sve dok zlu dopuštamo da upravlja svetom, na način kao što je to slučaj danas.

Međutim, ja isto tako znam da laži, pa čak ni smrt, ne mogu da poraze Istinu i da će Kosovo zato opet biti slobodno.

Izvor: The UNZ Review, https://www.unz.com/tsaker/kosovo-will-be-liberated/  

Izvor: EPARHIJA RAŠKO-PRIZRENSKA U EGZILU

Srbi na okup