ANALIZA: Evo kako je biti Srbin u Hrvatskoj u 2019. godini!

Da ova godina neće biti jedna od onih koju ćemo pamtiti po širenju ljubavi i tolerancije dalo se naslutiti već po tome kako je započela, a započela je morbidnom čestitkom za pravoslavni Božić koju je sin HDZ-ovog zastupnika Josipa Đakića, Ivan Đakić preko svog fejsbuk profila uputio Srbima. Naime, Đakić je pravoslavni Božić čestitao fotografijom ustaše koji u rukama drži odsečenu glavu Srbina uz poruku „Svim ‚prijateljima‘ Srbićima sretan Božić”.

Nešto ranije, u noći između 4. i 5. januara u Polači kraj Knina spomenik žrtvama fašizma išaran je ustaškim grafitima, a priprema terena za novi pritisak na Srbe u Hrvatskoj nastavljena je konferencijom za novinare koju je gradonačelnik vukovara Ivan Penava održao 15. januara. Penava je na ovoj konferenciji govorio o „kontinuiranoj prisutnosti velikosrpske politike u Republici Hrvatskoj” ocenivši da je upravo Vukovar „epicentar kontinuirane velikosrpske puzajuće agresije”. Posebno je kao dokaz za svoje tvrdnje obeležio učenike Tehničke škole „Nikola Tesla” u Borovu naselju polaznike nastave na srpskom jeziku, koji na stadionu Vuteks-Sloge nisu ustali za vreme intoniranja hrvatske himne. Već sutradan, 16. januara, jedan učenik te škole fizički je napadnut dok je u Vukovaru čekao autobus za Mirkovce.

Nasilje je nastavljeno u Splitu kada su trojica vaterpolista Crvene zvezde napadnuta 9. februara dok su u jednom kafiću ispijali kafu. Dvojica su napadačima uspeli da pobegnu dok je jedan od vaterpolista, kako bi se spasio, skočio u more. Građani su mirno posmatrali šta se dešava uz komentar „pa ipak je on četnik” koji je mogao da se čuje na snimku s mobilnog telefona jednog od njih. Da izađe iz mora mladom vaterpolisti nešto kasnije pomogli su jedna devojka i mladić.

Samo dva dana kasnije, 11. februara, zidovi jedne osnovne škole u istom tom gradu osvanuli su išarani antisrpskim grafitima. Vandali su po školi ispisali grafite „Mrzin školu i Srbe”, „Mrzim Srbiju”, kao i veliko ustaško „U” i „Za dom”. Na jednim vratima nacrtan je veliki kukasti krst, a ispisano je i „Mrzim policiju”. Samo dan kasnije išaran ustaškim simbolima i grafitima osvanuo je i jedan splitski vrtić.

Februar je bio i mesec u kom se predsednica Hrvatske čas ograđivala od ustaškog pozdrava „Za dom spremni”, a čas pravila razliku između „ZDS” iz 1941. i „ZDS” iz 1991. Iako to niko neće da prizna, takvi neodređeni i nejasni stavovi državnih službenika i te kako su doprineli i još uvek doprinose relativizaciji i rehabilitaciji ustaštva u Hrvatskoj.

Sa ispoljavanjem mržnje i netrpeljivosti prema Srbima nastavljeno je i u martu kada je na tradicionalnom karnevalu u Kaštel Sućurcu blizu Splita 2. marta spaljena velika lutka sa likom predstavnika Srba u Hrvatskoj, Milorada Pupovca obučenog u srpsku narodnu nošnju. Pupovac je na taj način okarakterisan kao ličnost koja određuje hrvatsku politiku i koja je odgovorna za sve negativne stvari koje se u Hrvatskoj dešavaju. Iako su se organizatori pravdali kako spaljivanje „krnje” sa likom Milorada Pupovca nema nikakve veze sa Srbima u Hrvatskoj tvrdeći da je Pupovac pre svega političar potpuno je jasno da to nije tako jer je lutka bila obučena u srpsku narodnu nošnju. Nekoliko dana kasnije, odnosno 5. marta lutka sa likom Milorada Pupovca zapaljena je i u Kaštelu Starom. U oba mesta, kao dodatak „programu” inscenirani su i napadi na srpske vaterpoliste koji su simbolično pobacani u more.

Od suptilnih poruka do paljenja kuća

Promovisanje govora mržnje i istorijskog revizionizma ima i svoje suptilnije, ali ipak prozirne metode. Tako su u regionalnom dnevniku HTV-a od 8. marta u prilogu o dopremanju humanitarne pomoći sa Korčule za ugrožene porodice hrvatskih ratnih veterana sagovornici u kamere davali izjave novinaru HRT-a dok je u pozadini stajao natpis-grafit „Ubi Srbina“. Tek nakon što je o tome pisao portal Indeks.hr sporni grafit je, u kasnijim repriznim emisijama, zamagljen.

Ustaškim i nacističkim simbolima, odnosno svastikama i ustaškim „U“, 9. marta oskrnavljen je i spomenik streljanim partizanima na šibenskom Šubićevcu, a gradonačelnik Valpova novcem građana platio je ploču podignutu na mesnom groblju u Marjančacima u čast ustašama koje je on, kako bi celu stvar bar malo zamaskirao nazvao hrvatskim vojnicima. Na ploči je ispisan tekst: „Hrvatskim vojnicima iz mjesta Marjančaci koji su dali svoje živote u Drugom svjetskom ratu za Nezavisnu Državu Hrvatsku 1941-1945”.

Metode pritiska i uterivanja straha Srbima u Hrvatskoj imaju i druge, nimalo suptilne oblike. Tako su u Duzluku, prigradskom naselju Orahovice, u periodu od 10. aprila do 19. maja molotovljevim koktelima izazvani požari na šest srpskih kuća. Da je stvar krajnje ozbiljna svedoči i činjenica da je jedna od kuća zapaljena dok je njen vlasnik u njoj spavao. Iako je motiv još uvek nepoznat činjenica da su sve zapaljene kuće u vlasništvu Srba unosi dodatni nemir.

Nije se probudio iz kome

Radoje Petković

Najbrutalniji čin netrpeljivosti dogodio se 24. aprila kada je član Veća srpske nacionalne manjine grada Kastava Radoje Petković krvnički pretučen ispred jednog kafića u Viškovu. Zbog ovog napada uhapšen je Ilija Glavić (48), koji je od ranije poznat policiji i koji se, prema pisanju medija, nalazi i na listi osumnjičenih za ratne zločine. Petković se sa Glavićem, kojeg nije poznavao, u lokalu posvađao, nakon čega je izašao i krenuo prema automobilu kako bi izbegao incident. Međutim, ovaj ga je ubrzo sustigao povukao rukom prema sebi i iz sve snage udario šakom u lice. Na snimcima sa nadzornih kamera se vidi da je Petković nakon udarca počeo da pada, ali ga je Glavić zadržao rukom i nastavio brutalno udarati. Nije se zaustavio čak ni kada se Petković našao na tlu. Dok je pokušavao da se pridigne Glavić je nastavio da ga tuče sve dok nije izgubio svest. Nakon napada Petković je prevezen u KBC Rijeka, gde je sve do 10. juna bio u komi iz koje se nikada nije probudio.

Takva je bila atmosfera uoči i za vreme izborne kampanje za Evropski parlament u koju je SDSS ušao sa pitanjem „Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj?”. Odgovor je brzo usledio uništavanjem plakata i šaranjem po njima, a ispisani su natpisi ‘Srbe na vrbe’, ‘Palite traktore’, ‘Za dom spremni’ i ‘NDH’.

Da je pitanje na SDSS-ovim predizbornim plakatima sasvim umesno i opravdano svedoče i dešavanja na Riječkoj Norijadi kojom su se tamošnji maturanti opraštali od školskih klupa. Jedna grupa riječkih učenika odlučila je da ulazak u punoletstvo proslavi dizanjem desnice u naci stilu i povicima „Ajmo ustaše” i „Za dom spremni”.

Srbi nepodobni i kao sezonski radnici

Najnoviji fizički napad na Srbe dogodio se 9. juna, ali ovaj put uz njih su stradali i Hrvati koji su pokušavali da ih zaštite. Naime, četiri mladića i jedna devojka napadnuti su u Supetru na Braču od strane huligana iz navijačke grupe Torcida. Meta napadača bili su dvojica mladića srpske nacionalnosti iz Negoslavaca i Borova naselja koji su na Supetru radili kao sezonci.

„Vraćali smo se kućama nakon posla, prošli smo kraj prostorija Torcide Brač. Vjerojatno su čuli ova dva momka, oni su Srbi iz Vukovara. Njih 15, 20 zatrčalo se prema nama. Vikali su: ‘Di je Srbin?’ Napali su ih i bacili na pod, počeli su ih cipelariti. Djevojka je legla na svog prijatelja, nastavili su tući i njega i nju. Ja sam stajao sa strane. Pitao sam: ‘Je li ovo potrebno?’ Dobio sam udarac šakom u nos. Da nije naletio taksist, ubilo bi nas. Počeo je trubiti, a oni su se razbježali” – ispričao je povređeni dvadesetšestogodišnjak za Dalmatinski portal.

Sve navedeno u ovom tekstu daje dosta jake argumente za tvrdnju da su ustaštvo i netrpeljivost prema Srbima u Hrvatskoj poprimili oblik epidemije i da su u dobroj meri stekli pravo građanstva.

Zabrinjava mlaka i neadekvatna reakcija političkih predstavnika vlasti u Hrvatskoj kao i stalna nastojanja da se ovakvi slučajevi okarakterišu kao izolovani i pojedinačni ekscesi, a ne kao trend ponašanja koji poprima zabrinjavajuće razmere i oblike. U isto vreme one koji takve pojave osuđuju desničarski nastrojeni pojedinci i mediji pokušavaju da okarakterišu kao one koji šire bezrazložnu paniku, koji žele da naruše ugled Hrvatske u svetu, koji mrze sve što je hrvatsko, koji ne vole državu u kojoj žive i sl. Lepeći im etikete četnika, jugonostalgičara, udbaša i velikosrba pokušavaju da ih ućutkaju i onemoguće u delovanju.

Ipak, ohrabrujuće deluje to da i otpor građana Hrvatske prema takvim pojavama ipak raste, ali prava akcija širokih razmera za sada još uvek izostaje. Mnogi za ovakvo stanje okrivljuju školstvo, kućni odgoj i medije koji daju ogroman prostor istorijskom revizionizmu. I teme rata, bez obzira na činjenicu da je završio još pre četvrt veka, u medijima i javnom prostoru Hrvatske još uvek su dominantne, a oni koji se usude da o tom ratu iznesu nešto drugačiji ili kritički intoniran stav izloženi su pritiscima pa i pretnjama da ostanu bez egzistencije.

Svež primer je slučaj nastavnika informatike Marka Šolića iz zagrebačke Osnovne škole Matije Gupca koji je nakon posete Vukovaru na svom Fejsbuk profilu napisao: „Marko Šolić osjeća se bolesno u gradu Vukovaru“.

Šolić je u svom statusu na Fejsbuku kritikovao način na koji se učenicima predstavljaju događaji iz rata devedesetih zbog čega je od direktorke škole dobio opomenu pred otkaz. Tako se na velika vrata u javni prostor uvodi delikt mišljenja i zabranjene teme za kritičko promišljanje na koji se inače uvek „vade“ oni koji se bave relativizacijom i reafirmacijom ustaštva

Srpska dijaspora