Aleksandar Ćurić: Tiranija najgorih

U današnje vreme, vladajuće neoliberalne globalističke dogme, svaki zaokret ili skretanje automatski dolazi pod udar i etiketiraU danje junoša i jastrebova te aktuelne mantre.

Konkretno, pokažete li, barem malo, socijalne osetljivosti, proglašavaju vas za komunistu, potegnete li bilo kakvu zdravu temu (koja nije šovinistička!) vezano za nacionalno pitanje, proglašavaju vas za fašistu.

Tiranija NVO neoliberalne globalističke mašinerije, ogrnute u crni plašt „političke korektnosti“ doseže svoj maksimum, ne samo kroz poslovičnu zloupotrebu, prenaglašavanje i instrumentalizaciju nekakvih izdvojenih događaja iz bliske prošlosti, koliko se, u svojoj suštinskoj slabosti i ispraznosti, povlače, aktiviraju i dovode u nepostojeću vezu, teme i događaji iz, relativno, dalje istorije s početka i sredine XX veka.

U tom svetlu, zatiču nas dva događaja, usko povezana i odlična za razumevanje današnjice.

Poljski Senat je usvojio nacrt zakona prema kojem se iznošenje tvrdnji o eventualnoj umešanosti Poljske u nacističke zločine na njenoj teritoriji tokom Drugog svetskog rata proglašava nezakonitim a samim tim i kažnjivim.

Možemo samo zamisliti, kakva se haranga vodila i vodi u Poljskoj, orkestrirana od strane njihovih NVO, „njihovih Kandićka“, da je prosto morala uslediti reakcija karaktera tog naroda i države koji su smogli snage da kažu STOP!

Na žalost, reakciju karaktera koju danas u, snishodljivoj i slabašnoj Srbiji teško zaraženoj „Stokholmskim sindromom“, nećemo lako naći.

U istom trenutku, samo na drugom kraju sveta, dvojica američkih kongresmena kandiduju Natašu Kandić i FHP za „Nobelovu nagradu za mir“.

Neko neupućen bi pomislio da ta dvojica kongresmena, odlučivši se na takvu inicijativu, svoju kompetenciju crpe iz pripadnosti državi i administraciji čiji nosači aviona nisu zločinačke armade koje, brodeći po svetskim morima i okeanima, nisu od istih tih poslati u pljačkaške i gusarske pohode već da predstavljaju družinu „Dobrovoljnog pevačkog društva“ koji svojom pojavom i kulturnim performansom uveseljavaju i zabavljaju narod u lukama gde su se „ukotvili“.

No, pustimo amerikance i njihove motive, vratimo se na paradigmu današnjih vrednosnih verikala.

Kako je moguće da osoba, koja je više od 2 decenije u ratu sa sopstvenim narodom, bude predložena za „Nobelovu nagradu za mir“?!

Samim tim, kako je moguće da dotična persona koja nije pronašla mir sa sopstvenim narodom tj.da budemo potpuno precizni, sa većinskim narodom u državi u kojoj živi (pošto verovatno sebe ni ne smatra delom tog naroda), bude predložena za tu (možda nekada) prestižnu nagradu?!

Gde su nestale te „zapadne vrednosti“?

Nije valjda da je posle Rusoa, Voltera…francuske revolucije, ideje nacionalnog oslobođenja, ujedinjenja i demokratije…posle dva veka „poliranja“, slovo spalo na Natašu Kandić, kao normativ današnje vrednosne vertikale?

Neka ovaj tekst bude poruka, neka Napredni klub bude „vremenska kapsula“ kojom ću poslati poruku nekim budućim generacijama koje će hodati ovim prostorima, koje nikada neću upoznati, odavno otputovavši na „daleki put“.

Molim vas, ne sudite o meni/nama ni po grupici neodgovornih zločinaca (čija sva konkretna imena kao direktnih izvršilaca, verovatno, nikada nećemo ni saznati, ne našom krivicom gubeći šansu da ih postavimo na mesto primera na kojima našu decu treba da učimo kako ne treba) a ni po Nataši Kandić (sa ili bez te nagrade za koju je nominovana od istaknutih „miritvoraca i pacifista“) koju pokušavaju da nam uvale i podvale kao nekakav uzor.

I ti prvi, uglavnom, bezimeni a ni Ona nisu etalon po kojem treba da sudite o meni/nama. Na prvom mestu zbog toga što i oni, uglavnom, „bezimeni i najgori među nama“ i Ona, takođe najgora među nama, predstavljaju samo dve strane jedne iste crne medalje, međusobni smisao i inspiraciju.

Ona svoje postojanje, rad i interese nalazi u postojanju tih prvih najgorih a sa druge strane neki budući „najslabiji među nama“ u njenom otrovu mogu lako pronaći eliksir zla da se, nedaj Bože, kroz neki novi budući zločin, osvete Njoj i sličnima Njoj, opet, najslabijima među nama!“

Ono što je Nataša Kandić radila i radi, u besomučnom ratu protiv (svog) naroda, nekad u budućnosti će sigurno biti karatkerisano i definisano kao zločin.

Za sad, u Poljskoj je to krivično delo.

Ima nade…

Izvor: Napredni klub