Aleksandar Ćurić: Ostavinska rasprava

Vrednosna podela pojava, događaja i ljudi, ako se po bilo čemu ističu, može se svesti na „primer“ i „uzor“. Primer, po pravilu, predstavlja nešto ili nekoga što bi trebalo da nam ukaže kako ne treba a uzor sasvim drugu krajnost, kako bi trebalo raditi ili ponašati se.

Najveći problem i nedostatak ove podele jeste primena na političare koji su, po pravilu, „sve i svašta“ pa je takvo i njihovo delo/zaostavština. Time ni analiza nije egzaktna, ne postoje čvrsti kriterijumi „za i protiv“ i sve se svodi na lične ili uske kolektivne impresije, obogaćene trenutnim ličnim i političkim interesima.

Svedoci smo intenzivne „ostavinske rasprave“ među današnjom političkom „elitom“ koja bi trebala iznedriti odluke vezano za postavku spomenika Zoranu Đinđiću i Slobodanu Miloševiću. U političkom smislu, u krajnjoj iznudici zbog odsustva bilo kakve ideje, ideologije i nasleđa, svako od aktera navedene „ostavinske rasprave“ pokušava da prigrabi nešto za sebe, Socijalisti da probaju pronaći identitet izgubljen asimilaciom i srastanjem za Naprednjake a Demokrate slamku spasa od zasluženog nestanka sa političke scene. Naprednjaci u svemu tome vide više korisnih stvari, za početak novi zaponjak za kojim ćemo trčati i odvratiti pogled od nepočinstava kao i široko prikupljanje glasača i pristalica, na sve strane, u cilju potpune asimilacije svih mogućih ideologija i uverenja.

Iako nije prošla neophodna vremenska i istorijska distanca, probaćemo da „razvrstamo“ stvari na svoje mesto, povežemo vreme i prostor i sve to „uparimo“ sa krajnjim rezultatom.

Ipak i na koncu, suština svake pojave je najbolje definisana na njenom kraju.

Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića ne možemo sagledati bez da oivičimo epohu koja ih je, kao takve, stvorila i kojoj su oni, svojim radom, dali određeni ton.

U tom smislu, bez mnogo greške možemo reći da pripadaju epohi koja počinje 1945.godine, posle komunističke revolicije i Drugog svetskog rata. Samim tim, neodvojiv činilac te iste epohe predstavlja lik i delo Josipa Broza Tita.

Tito, Milošević i Đinđić predstavljaju jedan neprekidan tok događaja i ideja, svaki sledeći je „logičan“ nastavak onog prethodnog. Na temeljima zaostavštine prethodnika, prevashodno njihovih iluzija, pogrešnih poteza i zabluda, nastali su njihovi naslednici baš onakvi kakvi jesu.

Današnja Srbija,

…duboko podeljena, sa urušenim svim moralnim i vrednosnim kriterijumima, bez zdravog sistema i reda, odrođena od svoje suštine i temelja svog postojanja oličenom u pravoslavnoj veri i kosovskom zavetu, devastirane infrastrukture i privrede, zarobljena u samoubilačkoj dogmi neoliberalnog koncepta oličenog kroz zelenašenje koje nazivaju bankama i robovlasničkom sistemu oličenom kroz „otvoreno tržište“, strane investitore i domaće tajkune…

predstavlja rezultat čitave te epohe.

Svaki od navedena tri činioca su dali nemerljiv doprinos da danas izgledamo kako izgledamo.

Kad su takvi rezultati, teško da možemo govoriti o „uzornom“ delu njihove zaostavštine. Najbolje je da govorimo iz ugla „primera“, pa možda nešto i naučimo za budućnost.

Iz „Titovog perioda“ (1945.-1990.) nismo naučili da je njegova moć samo sklop geostrateških okolnosti koje su ga pozicionirale i dozvolile da, između dva velika bloka, napravi tvorevinu koju ipak možemo nazvati državom. Spoljni zid sankcija prema energentima iz SSSR i minimalno „ugrađivanje“ na preprodaju istih nam je donosio enormnu korist. Ta pogodnost zajedno sa razvijenom vojnom industrijom je predstavljala jedini realan izvor finansija iz koga su se finansirali svi gubitaši komunističke „planske industrije“ koja je npr. svojom „genijalnošću“ železaru Smederevo pozicionirala gde nema ni grama neophodne rude. Takvih primera bez smisla kao i nagomilavanja konkurentnih industrija na malom prostoru ima na pretek. Nacrt „Memoranduma SANU“ iz 1986.godine, koga najviše osporavaju i etiketiraju oni koji ga nisu ni pročitali, najbolji je svedok promašaja. Suštinska industrijalizacija nikada nije ni završena, u smislu potpune modernizacije, što se najbolje osetilo kad smo bili prinuđeni da izađemo na „tržište“.

Infrastruktura je, možda, jedina svetla tačka tog perioda, masovna izgradnja finansirana novcem koji je, prevashodno, kako smo već naveli, dolazio samo i isključivo zbog geostrateških okolnosti.

U tom periodu smo, zarad ideja komunizma i jugoslovenstva, potpuno potisnuli stubove našeg postojanja, našu nacionalnu i versku pripadnost. Posekli smo granu na kojoj sedimo, nešto što nas treba povezati, ujediniti i dati neki viši smisao.

Napokon, postali smo nešto što nikada nismo bili i nemamo nikakve tradicije – republika. I u tom smislu smo izgubili jedan kohezioni nacionalni faktor, faktor okupljanja i ujedinjenja, kakav god on bio.

Iz „Miloševićevog vremena“ (1990.-2000.) nismo naučili da treba prepoznavati pomeranja na „geostrateškoj šahovskoj tabli“, da kao malobrojna nacija na vertometini moramo prepoznavati i anticipirati budućnost, pronalaziti moduse za prilagođavanje i razgovor sa svima. Od potpuno potisnutog nacionalnog osećaja preko noći smo upali u fazu instrumentalizovanog nacionalizma, lažnog parlamentarizma i višestranačkog sistema bez smisla i reda. I sve to zarad održanja odumiruće ideologije komunizma. Nismo naučili na koga se možemo a na koga ne možemo osloniti, nismo naučili da se u kavgu ulazi samo ako smo spremni ići do kraja. Nismo naučili da se temeljni nacionalni i državni interesi ne koriste kao moneta za potkusurivanje zarad prostog opstanka na vlasti. I napokon, nismo naučili da će svaki problem koji gurnemo pod tepih, nedugo zatim, izađi u još gorem obimu i obliku.

Iz „Đinđićevog vremena“ (2000.-sadašnjost) nismo naučili da stranac ne donosi slobodu, da ideološki i tradicionalno ne pripadamo današnjem Zapadu jer današnji Zapad nije ni blizu onog na koji smo, između dva rata, slali naše umne ljude na školovanje. Da svaka usluga košta i da je najjeftinije kad se odmah plati. Da se građansko i nacionalno na našim prostorima ne može izjednačiti. Da strani kapital nije tu da nas razvija nego da sebi pravi profit. Da je ideja „otvorenog tržišta“ smišljena od onih koji taj princip nisu poštovali dok su se razvijali i jačali. Da veliki broj stranaka ne znači i visok stepen demokratije već visok stepen ucene i ličnih interesa. I napokon, da se poslodavac mora slušati.

Na kraju, možda i najbitnije, nismo naučili da su ljudi najveće bogatstvo i najveća snaga. Za razliku od Tita koji je pokušavao da od stručnjaka napravi svoje pristalice, sve garniture od 2000te do dan danas od svojih pristalica žele da naprave stručnjake.

Direktan put u propast kojeg smo svedoci dan danas, oličen u odlivu kvaliteta, negativnoj selekciji i gubitku nade koja rezultuje stravičnim odumiranjem.

I gde smo danas?

Sve nas je manje, ostali smo bez infrastrukture iz doba Titovog komunizma, nismo povratili osećaj pripadnosti državi, naciji i veri, opet, potisnut za vreme komunizma a izmanipulisan i instrumentalizovan za vreme Miloševića. Potpuno urušena privreda i ekonomija tokom vremena Miloševića da bi, nakon petooktobarskih promena, ono što vredi bilo predato strancima u ruke. Poremećen vrednosni sistem je posle 2000te iznedrio novu garnituru političara odgajanih na komunizmu i planskoj privredi a potom preoubučenih u dres formalne demokratije bez suštine i matre „neoliberalnog koncepta“ koji nas je odveo u robovlasništvo.

Možemo zaključiti da su Tito, Milošević i Đinđić ne samo imena već oličenja tih vrednosnih verikala. Sve ostale „bella figure“ srpske političke scene od 1945.godine pa do dan danas, predstavljaju samo varijaciju na temu navedene trojice, neke njihove kombinacije i mešavine. Moja procena je da će te ostale istorijska nauka zabeležiti na nivou Šćepana Malog i ništa preko toga.

Brine me pokušaj i tendencija nekih da izbegnu takvo ishodište i da po svaku cenu probaju da se „upišu u istoriju“. Takve ideje, pokazalo se, izrode tragediju.

Pored svega navedenog, stojim na stanovištu da sva trojica zaslužuju večno ishodište u „Aleji zaslužnih“, i kao „primer“ i kao „uzor“.

Đinđić je već našao tu „meru“ i ostaje još da tamo odu Tito i Milošević. „Kućom cveća“ smo Tita precenili a dvorištem u Požarevcu smo Miloševića potcenili.

Zaslužuju i spomenike na novom rekonstruisanom „Studentskom trgu“, sva trojica, u nizu.

Dobro bi bilo da profesori i studenti okolnih fakulteta imaju pred očima svu trojicu, nebi li nešto iz toga naučili i nebi li se, napokon, iznedrila generacija koja će „savladati gradivo“ u najboljem interesu budućih naraštaja.